Svega petnaestak godina od otkrića radija, gotovo je nemoguće bilo zamisliti ratovanje bez korišćenja novog vida komunikacije. Radio je omogućio ranije nezamislivo operativno upravljanje jedinicama koje su se nalazile na ogromnoj udaljenosti od svojih štabova. Prirodno, sadržaj radio-poruka koje su generali i admirali slali svojim vojnicima živo je interesovao protivnika, zbog čega su njihova saopštenja bila pažljivo šifrovana.
Krstarica „Magdeburg“ u neslavnom pohodu
Laka krstarica „Magdeburg“ bila je jedan od najnovijih brodova nemačke carske flote. Brod je prvi put zaplovio 1911. godine i važio je za jedan od najmoćnijih i najbržih u svojoj klasi. Dan pošto je Berlin objavio Moskvi rat, 2. avgusta 1914. godine, „Magdeburg“ je, zajedno sa drugom nemačkom krstaricom „Augsburg“, već bombardovao rusku luku „Libava“, koja je danas letonska luka „Lijepaja“.
Nemci su želeli da unište električnu centralu koja se nalazila na teritoriji luke „Aleksandar Treći“, ali se na udaru našla i gradska bolnica, a nekoliko projektila je namerno bilo usmereno na plažu, koja je u tom trenutku bila prepuna ljudi. Na sreću, niko nije poginuo, a sam napad je trajao svega 45 minuta. Ipak, to što se dogodilo nije se moglo tumačiti nikako drugačije, nego kao ratni zločin.
Dvadesetak dana kasnije „Magdeburg“ i „Augsburg“, u pratnji dva razarača, uplovili su u Finski zaliv, sa zadatkom da pronađu i napadnu ruske patrolne brodove. Međutim, odred koji je predvodio kontraadmiral Bering obuhvatila je gusta magla, zbog čega su krstarice i njihova pratnja bili primorani da se povuku. Tokom povlačenja „Magdeburg“ se našao u neprilici, nasukavši se na greben ostrva Odensholm, koje je danas estonski Osmusar.
Posada je očajnički pokušavala da se spasi, ali su krstaricu ubrzo uočili ruski vojnici u kontrolnom punktu u Odensholmu, koji su o tome odmah obavestili komandu u Revelu. Nekoliko sati kasnije komandant ruske Baltičke flote admiral Nikolaj Esen naredio je da se na mesto incidenta upute krstarice „Bogatir“ i „Palada“, kao i nekoliko razarača.
Prvi je, međutim, tamo stigao nemački razarač, koji je prvo, uz pomoć tegljača, pokušao da povuče „Magdeburg“ sa stenja. Nakon neuspešnog poduhvata, komandant „Magdeburga“ Henrih fon Habeniht je naredio da se posada prebaci na razarač, a da se nakon toga krstarica uništi ranije postavljenim eksplozivom. Evakuaciju su prekinuli ruski brodovi, koji su odmah otvorili vatru na Nemce.
Razarač se munjevito udaljio od nesrećne krstarice. Iako ga je pogodilo nekoliko granata, od kojih je jedna upala i u oficirsku kabinu u kojoj su bili ljudi sa „Magdeburga“, uspeo je da se otisne na otvoreno more i da se tamo susretne sa „Augsburgom“.
Sudbina nemačke posade
Nemci su u toj borbi izgubili 17 vojnika, 17 je ranjeno, a 75 ljudi je prvobitno bilo proglašeno nestalima. Kasnije se ispostavilo da 57 mornara, među kojima je bio i komandant Habeniht, nije uspelo da se evakuiše sa „Magdeburga“ i da su zarobljeni.
Nemačkoj krstarici su se prvi približili ruski razarači „Burakov“ i „Rjanij“.
„Načelnik službe za komunikaciju uputio je ka krstarici mali čamac na kojem su bili potporučnici Mihail Hamilton, signalista i veslači naoružani puškama“, svedoči kapetan druge klase Georgij Graf u svojim memoarima.
„Poravnavši se sa palubom, Hamilton je video da po njoj trče šestorica mornara. Ne znajući kakve su im namere, uzeo je revolver i izašao na palubu. Svi mornari su bili nenaoružani, a njihova lica nisu delovala preteće, tako da se ispostavilo da je revolver nepotreban“, napisao je Graf.
Neočekivano otkriće
Kada su mu Nemci objasnili šta se dogodilo, Hamilton im je naredio da spuste nemačku zastavu i da podignu rusku. Nakon toga je saznao da se komandant „Magdeburga“ još nalazi na brodu. Uputio se nemačkom oficiru i saopštio mu da će morati da se prebaci na ruski razarač.
Sam Hamilton kasnije je ispričao kako je došlo do sudbonosnog događaja.
„Nemajući šta da radim, premetao sam nogama razne stvari koje su se vukle po palubi. I odjednom sam pod paketom sa košuljama uočio signalni kod. Ne želeći da privlačim pažnju Nemaca, počeo sam da ga guram nogama prema ogradi broda i, kada se naš čamac približio, prebacio sam ga na čamac“, pripovedao je Hamilton.
Rusi su najzad odlučili da istraže dno krstarice i poslali su pod vodu ronioce. Tada je pronađen i leš oficira koji je, očigledno, slučajno pao sa palube. U rukama je stezao drugi primerak „Signalne knjige“.
Knjiga je odmah dospela u ruke iskusnog telegrafiste Ivana Rengartena. Njegov zadatak bio je otežan time što su obe knjige bile bez „ključa“, odnosno tabele na osnovu koje se kodovi menjaju na svaka 24 časa. Rengarten je, uz pomoćnike, ipak uspeo da, za nešto više od mesec dana, izračuna algoritam za dnevnu promenu „ključa“, uz pomoć kojeg su dešifrovali nemačke poruke.
Uskoro je u okviru službe za komunikacije Baltičke flote stvorena posebna radio-stanica koja se bavila presretanjem i dešifrovanjem dobijenih informacija. Na taj način ruska armija je pre više od stotinu godina ovladala veštinom radio-elektronskog vojevanja.
Verni savezničkoj dužnosti, Rusi su svoje otkriće sa „Magdeburga“ podelili sa Englezima. Ruski poklon je imao važnu ulogu u radu tajne „Sobe 40“ — centra za dešifrovanje, koji je britansku flotu snabdevao najsvežijim i najpreciznijim informacijama o dejstvima nemačke vojske.
Što se tiče zarobljene grupe sa „Magdeburga“, oni su upućeni na Daleki istok. Nemačka obaveštajna služba bila je posebno zainteresovana za njih, a Rusi su strahovali da bi nekada neko od mornara mogao da se doseti šta se dogodilo sa dragocenim kodovima.
