Ništa novo nam nije saopštila Evropska unija. Pravila igre za ulazak u EU odavno su nam poznata, a to je u izjavi Sputnjiku potvrdio i potpredsednik Vlade i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić.
Dok god smo u postupku pridruživanja, dok god nismo članica EU, mi imamo pravo da sklapamo sporazume o slobodnoj trgovini sa trećim zemljama i oni prestaju da važe onog trenutka kada Srbija postane punopravna članica EU, podsetio je Ljajić na dobro poznato pravilo koje važi za sve koji su bili ili su u statusu kandidata za ulazak u EU.
Opomena za đake
Zašto je onda Evropska komisija morala da nas opominje kao malo đače i da podseća na šta smo se obavezali kada smo potpisali kandidaturu za pristupanje EU. Tim pre što je naš ulazak u EU i dalje na dugačkom štapu i što nam je predočeno da do 2030. tamo nećemo. A pitanje je i posle, jer se povodom proširenja EU u njoj lome koplja pošto je još nejasno hoće li prvo ona morati da se reformiše, kako to traži predsednik Francuske Emanuel Makron.
Zato to podsećanje Evropske komisije da ćemo po ulasku u Uniju morati da raskinemo sve sporazume sa drugim državama ili organizacijama, pa i onaj sa Evroazijskom ekonomskom unijom (EEU), na čijem smo pragu, više govori o samom Briselu.
Nema sumnje da je povod za „objašnjenje“ EU bila jedna jedina rečenica novog ambasadora Rusije u Srbiji Aleksandra Bocan-Harčenka da bi po prijemu u EEU 25. oktobra, čime nam se otvara tržište veće od 182 miliona potrošača, sa ukupnim BDP-om većim od 1,9 biliona dolara, Srbija mogla da postane jedna od karika između EU i EEU.
I nije prvi put Bocan-Harčenko u svom obraćanju video Srbiju kao kariku između Istoka i Zapada i očigledno da je to ono što žulja Zapad koji bi da ceo Balkan, zajedno sa Srbijom, stavi pod svoje skute.
Poruka od Hilari
A, nema sumnje, da ih žulja i sama Evroazijska ekonomska unija. Dok je EEU još bila u fazi formiranja, tadašnja držana sekretarka SAD Hilari Klinton je javno pokazala nezadovoljstvo.
„Ne sme se dopustiti pojavljivanje Evroazijskog saveza na svetskoj sceni, zato što on može da predstavlja snažnu konkurenciju drugim zemljama i savezima“, rekla je ona, očigledno svesna njegovih velikih mogućnosti.
Ali nisu je pitali. Ideju o njenom formiranju javno je plasirao oktobra 2011. godine, tada premijer Rusije, a sada njen predsednik Vladimir Putin, da bi zvanično bila uspostavljena 1. januara 2015. godine. Osnivačima — Rusiji, Belorusiji i Kazahstanu odmah su se pridružili i Jermenija i Kirgistan.
Zoni slobodne trgovine u okviru EEU se priključio Vijetnam, u pregovorima o tome je Tajland, a dogovor je već postignut sa Egiptom. Posle trogodišnjih pregovora Srbija 25. oktobra treba da postane članica EEU.
Zanimljiva je, međutim, lista kandidata zainteresovanih za EEU, na kojoj su Kina, Indija, Turska, Iran, Pakistan, ali i EU!
Dakle, ako hoćemo u EU, onda ćemo jednoga dana morati da otkažemo članstvo u EEU, gde je EU na listi kandidata. Hipotetički, ipak bismo mogli da imamo slobodan pristup tržištu Evroazijske unije od gotovo 200 miliona ljudi, ako EU sa tom organizacijom jednog lepog dana potpiše sporazum.
U suprotnom ostaje nam tržište EU, sa kojima i bez ulaska u nju imamo sporazum o slobodnoj trgovini, ali i tržišta onih zemalja sa kojima je EU sklopila ugovore.
Dva pola
Ekspert Ruskog instituta za strateška istraživanja Mihail Kimovič Beljajev za Sputnjik ukazuje na to da dolazi do podele sveta na dva dela, odnosno dva centra ekonomske moći, zapadni okupljen oko SAD i istočni u Kini i jugoistočnoj Aziji, gde glavnu ulogu igraju zemlje EEU i članice BRIKS-a Rusija, Kina i Indija.
Evropa je, kako smatra Beljajev, na sredini i ne zna za koga da se opredeli, a Srbija kao deo Evrope mora da uzme u obzir sve te faktore. Beljajev se zato pita da li Srbija treba da pokvari odnose sa zemljama Evroazijske ekonomske unije, kada će se baš tu formirati svetski centar ubrzanog ekonomskog razvoja i gde će se generalno premeštati sve ekonomske aktivnosti.
Zato on sprečavanje učešća bilo koje zemlje u raznim ekonomskim grupacijama i ekonomskim udruženjima, koje samo može da doprinese rastu neke zemlje, vidi kao politički pritisak.
A zapitanost da li je EEU alternativa već ocvaloj EU, suočenoj sa brojnim problemima i slabim privrednim rastom, traje od formiranja Evroazijske unije.
Još pre četiri i po godine italijanski list „Đornale“ je konstatovao da „novi savez u potpunosti može da postane odlična nova realnost u međunarodnoj areni, zauzimajući mesto politički i ekonomski degradirajuće Evropske unije, čije opadanje upravo gledamo“.
Osovina sveta će se sve više pomerati na Istok, zaključio je „Đornale“. Alternative, dakle, ima.
