„Poznato je da se obeležavanjem značajnih događaja iz prošlosti kreira sadašnjost“, objašnjava istoričar Momčilo Pavlović iz Instituta za savremenu istoriju. Tako je i kod Poljaka — rusofobija, koja postoji u delu njihove javnosti i intelektualne i političke elite, prenosi se i na istoriju.
„Aktuelna vlast u Poljskoj želi da jasno pokaže na kojoj je strani. Do devedesetih godina prošlog veka, i obeležavanja i ceremonije bile su sa istočnim partnerima. Poljska je bila puna baza Varšavskog pakta, a danas su te iste baze napunjene NATO snagama, a američke rakete razmeštene su na prostoru Poljske. Crvenu zvezdu, Poljaci su zamenili žutom zvezdom“, kaže Pavlović.
Od rusofobije do srbofobije
Sa Srbijom Poljska rusofobija ima veze utoliko što je, prema Pavlovićevim rečima, rusofobija isto što i srbofobija.
„Onoliko koliko je Jugoslavija, odnosno Srbija, kao naslednica te velike zemlje, bliska sa Rusijom, odnosno Sovjetskim savezom, toliko Zapad ima određeni odnos otklona prema Jugoslaviji, odnosno Srbiji“, smatra Pavlović.
Poljska je među prvima priznala secesiju bivših jugoslovenskih republika, kao što je priznala i nezavisnost Kosova, što je, prema uverenju našeg sagovornika, takođe jedan od mogućih razloga da Srbija ne bude pozvana na obeležavanje godišnjice početka Drugog svetskog rata.
Politički korisno
„Pozivanje isključivo trenutnih saveznika i partnera na obeležavanje tako važne godišnjice kao što je ova pokazuje politički stav i politički otklon aktuelnog poljskog rukovodstva“, zaključuje Pavlović.
Neka druga vlast bi na drugi način organizovala obeležavanje, međutim, ovakav stav poljskog državnog rukovodstva vođen je uverenjem da je takav način obeležavanja politički najkorisniji.
„Moramo da se pomirimo sa tom činjenicom, naravno, uz kritike i uz dijalog. jer takve ceremonije obeležavanja ne doprinose ni stabilnosti, ni miru. Radi se, u stvari, o jednom redukovanom političkom stavu i o revizionizmu određenih događaja“, kaže Pavlović.
Sa Srbijom nema sporova
I dok Poljska sa Rusijom ima sporove iz perioda Drugog svetskog rata, koji se odnose na podršku SSSR-a poljskim komunistima i njihovoj narodnoj armiji na račun Otadžbinske armije, verne izbegličkoj Vladi u Londonu, sa Srbijom takvih sporova nema.
„Naprotiv, u trenutku kada je Nemačka napala Poljsku 1. septembra 1939. godine, kraljevina Jugoslavija nalazila se u previranju“, objašnjava Pavlović.
Nekoliko dana ranije potpisan je sporazum Cvetković-Maček i formirana je banovina Hrvatska. Ipak, unutrašnja previranja nisu sprečila tadašnju jugoslovensku javnost da se solidariše sa Poljskom. Novine su bile pune izveštaja sa ratišta, a naklonost građana bila je na strani Poljske, kao i što je, nešto ranije, bila na strani Čehoslovačke.
Slučaj majora Dangića
I za kraj, jedna crtica, koja je možda malo poznata, a koja govori o tome da je Srbija nepravedno izostavljena sa spiska zvanica na obeležavanju početka Drugog svetskog rata.
Major Jezdimir Dangić, do 1942. bio je komandant snaga Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) u istočnoj Bosni, kada je zarobljen i prebačen u logor „Strij“, koji se nalazio u Poljskoj. Major Dangić iz logora beži posle dve godine i pridružuje se Otadžbinskoj armiji.
Komandant Otadžbinske armije general Tadeuš Bor Komorovski imenuje ga za komandanta brigade koja je učestvovala u Varšavskom ustanku, pokušaju Poljaka da u avgustu 1944. godine oslobode svoju prestonicu od nacista.
Makar zbog toga, Srbiji je mesto na obeležavanju početka Drugog svetskog rata, rata u kome je srpski narod postradao kao nikada u istoriji, rata u kome je srpski narod dao nemerljiv doprinos pobedi antihitlerovske koalicije.
