Položaj srpske manjine Čotrić ocenjuje kao možda najgori u Evropi, a radi se, kaže, o zajednici čiji se broj procenjuje na 30.000-40.000, što je manji grad veličine, recimo, Loznice.
On podseća, gostujući u emisiji „Sputnjik intervju“, da Srbi žive na teritoriji današnje Albanije od ranog Srednjeg veka, da su tu živeli i kada je ta teritorija bila deo srpske srednjevekovne države, zatim u vreme turske okupacije i kasnije od uspostavljanja nezavisne albanske države 1912. pod kraljem Zoguom, a potom i u vreme Envera Hodže pa do današnjih dana.
„Međutim, već stotinu godina se vrši organizovani pritisak na Srbe da se albanizuju i asimiluju, a oni se tome odupiru koliko mogu“, navodi Čotrić, ilustrujući situaciju činjenicom da se na poslednjem popisu stanovništva u Albaniji 2011. godine, koji je bio bojkotovan kako od srpske, tako i od ostalih manjina, samo 155 lica izjasnilo da su Srbi.
Objektivne procene govore da bar oko 30.000 naših sunarodnika u Albaniji žive u okolini Skadra i Fiera, a prema rečima našeg sagovornika, okupljeni su u tri udruženja: „Morača Rozafa“, srpsko pravoslavno udruženje „Sv. Jovan Vladimir“ i udruženje „Jedinstvo" iz Fiera, koje okuplja Srbe islamske veroispovesti.
Srbi islamske veroispovesti
Čotrić posebno skreće pažnju na ovo treće udruženje u kome ljudi s ponosom ističu da su Srbi muslimani. Žive tu već stotinak godina, a doselili su se sa prostora Novog Pazara, Sjenice i Tutina. Kako kaže poslanik, sačuvali su svoje nacionalno ime, ističu srpske nacionalne simbole, organizuju kurs učenja srpskog jezika za decu i odrasle, a dočekuju goste iz Srbije sa himnom „Bože pravde“.
Čotrić konstatuje da albanska država nije dala mogućnost da srpska manjina ima škole na srpskom jeziku, jer je propisala rigorozne uslove za osnivanje škola nacionalnih manjina.
Nekada su, 20-30-ih godina prošlog veka takve škole postojale, ali su ukinute još pod kraljem Zoguom — kasnije ih nije dozvoljavao ni Enver Hodža, ni tzv. demokratske vlasti.
„Albanija čak nije ratifikovala ni evropsku povelju o manjinskim i regionalnim jezicima, o mogućnosti nastave na drugim jezicima. Srbi ni na popisu stanovništva nisu mogli slobodno da se izjasne“, navodi naš sagovornik, podsećajući da za razliku od toga, albanska zajednica u Srbiji ima i vrtiće i škole na maternjem jeziku.
Liturgija na srpskom retko i samo u jednom hramu
Što se tiče informisanja, Srbi u Albaniji se snalaze tako što slušaju medije iz Srbije, a na lokalnoj televiziji u Skadru su imali nedeljno jednu emisiju od sat vremena, ali tako što su zakupljivali termin od sredstava koja su dobijali iz Srbije.
Takođe, u Skadru je oko 1.100 dece i odraslih prošlo kroz kurseve srpskog jezika koje je organizovao profesor Svetozar Ćirović iz Crne Gore, koji je dolazio svojim automobilom, dakle, reč je o ličnoj inicijativi.
Ogromno je i zalaganje Mitropolije crnogorsko primorske i mitropolita Amfilohija da se na verskom i crkvenom planu održi pravoslavno jedinstvo sa našim sunarodnicima u Albaniji, kaže Čotrić.
Doduše, liturgija na srpskom postoji, kako objašnjava, samo u hramu Svete Trojice u selu Vraka u okolini Skadra, koji je podignut na imanju sada već pokojnog Milana Brajovića, dugogodišnjeg predsednika udruženja „Morača Rozafa“. I to se dešava samo o velikim praznicima kada dolaze sveštenici SPC da saslužuju sa sveštenicima Albanske pravoslavne crkve.
Kao poseban problem Čotrić navodi albanizaciju imena Srba. Tako je Milan Brajović imao nametnuto ime Feriz, Pavle Brajović je Pavle Jakoja, Bledar Bašanović, koji je bio član albanske vlade za nacionalne manjine i završio Pravni fakultet u Nišu, imao je nametnuo prezime Belja.
„Sada teoretski oni mogu da vrate, ali samo ime ili prezime i to po vrlo komplikovanoj proceduri koja može da košta i po nekoliko hiljada evra, a u Albaniji gde su prosečne plate 300-400 evra to znači da treba da radite godinu dana da biste vratili ime“, ističe Čotrić.
Dvostruki standardi
Osim toga, Albanci su sve njih upisali u matične knjige rođenih kao Albance, a svako ko to želi da promeni mora da plati kaznu.
„Međutim, sve je ovo u Evropi prošlo nezapaženo, niko nije uputio proteste, da ne govorimo da Albanija nije ratifikovala nijedan zakon iz oblasti zaštite nacionalnih manjina, niti je spremna da finansira njihove aktivnosti, niti da na bilo koji način pomogne očuvanje njihovog identiteta. To sve manjine na teritoriji Albanije svrstava u tako težak položaj kakvog nema u današnjoj Evropi“, upozorava sagovornik Sputnjika.
On dodaje da je i delegacija Skupštine Srbije u razgovoru sa delegacijom OEBS-a ukazivala na sve te činjenice, ali da je dobila odgovor samo da se nadaju da će u budućnosti ti zakoni biti usvojeni.
„Ništa dalje niti išta više od toga. Nikakve konsekvence Albanija nije snosila. Naprotiv, primljena je i u NATO, na putu je ka EU, a da im niko nikada nije zatražio da na bilo koji način demonstriraju u praksi poštovanje evropskih vrednosti. I na tom primeru vidimo postojanje dvostrukih standarda“, konstatuje Čotrić.
Na pitanje šta naša država preduzima da se ukaže na taj problem, on navodi da Srbija pomaže Srbima u Albaniji finansiranjem kurseva srpskog jezika u Skadru i Fieru, stipendiranjem studenata u okviru programa „Srbija za Srbe“, kao i nekim projektima vezanim za informisanje.
„Naravno da postoji prostor za mnogo značajnije angažovanje Srbije pre svega prema međunarodnim institucijama: da se upoznaju i institucije EU, Saveta Evrope, ako treba i UN kakva se diskriminacija sprovodi prema pripadnicima srpske zajednice u Albaniji . Teško je biti Srbin u Albaniji. Možemo da uradimo više i na davanju dvojnog državljanstva“, ističe Čotrić, napominjući da bi Srbima u Albaniji to mnogo značilo i u psihološkom smislu vezivanja za matičnu državu, ali i u praktičnom, u vidu mogućnosti za školovanje i lečenje u srpskim ustanovama.
Takođe bi bilo značajno, po njegovom mišljenju, i da se otvori konzulat Republike Srbije u Skadru ili makar da se imenuje počasni konzul, kao i srpski kulturni centar u Skadru, ali zasad nema naznaka da li i kada bi to moglo da se dogodi.
