Karl Bilt, kopredsedavajući ovog saveta i bivši švedski premijer i šef diplomatije, u nedavnom autorskom tekstu u „Fajnenšel tajmsu“ odlazi i korak dalje u dijagnozi. Brisel je, navodi, samo „impotentni posmatrač“, a Evropa „rizikuje da postane irelevantna“ i puko „igralište“ triju potvrđenih svetskih sila.
Među glavnim uzrocima ovakvog stanja, oceniće Evropski savet za spoljne odnose (ECFR) u studiji „Od igračke do igrača“, jeste činjenica da „spoljnopolitička mašinerija EU ostaje talac manjka konsenzusa među njenim članicama i opšteg protivljenja članica da se donošenje spoljnopolitičkih odluka prepusti Briselu“.
Pritom, navodi se dalje, „primamljivo rešenje“ u vidu odlučivanja kvalifikovanom većinom umesto jednoglasno, konsenzusom, u slučaju migrantskih kvota „pokazalo se kao kontraproduktivno jer su neke članice jednostavno odbile da sprovedu odluke EU, a ona se pokazala nemoćnom da ih natera da to učine“.
Za razliku od nemoćnog Brisela, konstatuje se u studiji, „Rusija, Kina i SAD rutinski koriste neslaganja među članicama i postale su vešte u ublažavanju ili u blokiranju odluka Evropske unije“.
Sve u svemu, zaključiće Evropski savet za spoljne odnose, „svet nas neće čekati“, problemi s kojima se briselska unija suočila u proteklih pet godina u narednih će pet postati „još akutniji“ i pritom dodatno pogoršani „nepojmljivom strateškom katastrofom kakva je ’bregzit‘“, i Evropskoj uniji je neophodno da pod hitno „usaglasi agendu svoje suverenosti u multipolarnom svetu“, uključujući i jačanje „evropskog stuba“ u okviru NATO.
Može li Evropska unija da postane globalni igrač umesto bespomoćne igračke velikih sila? Šta predstavlja predloženi koncept njene „strateške suverenosti“ u globalnim odnosima? I da li će joj tako nešto dozvoliti njen partner s one strane Atlantika, koji se sve češće opisuje kao konkurent koji je u istoj ravni sa Rusijom i Kinom?
Izjave koje nemaju veze sa realnošću
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili istoričar Miloš Ković i saradnik Instituta za političke studije Dušan Dostanić.
„Iako oštre, ove ocene su realne“, smatra Miloš Ković, ukazujući na to da ECFR kao osnovni problem označava nejedinstvo među članicama EU.
„Međutim, ako se suverenim državama, zarad veće efikasnosti EU, ne bi dozvolilo da donose svoje odluke, onda bi Unija izgubila i ono malo demokratskog kapaciteta koji još ima, a već se suočava s pobunom naroda u vidu takozvanih ’populističkih‘ pokreta“, kaže Ković.
Iako je izuzetno pesimističan u oceni sadašnjeg uticaja EU u svetu, Evropski savet za spoljne poslove uveren je da ovakvo stanje nije neizbežno i da „Evropljani imaju moć da preuzmu svoju sudbinu u svoje ruke“, jer „zajedno imaju najveće jedinstveno tržište na svetu, više troše na odbranu od bilo koje druge sile osim od SAD, imaju najveći diplomatski korpus u svetu i najviše troše na razvoj“.
„Takve ocene nemaju mnogo dodira s političkom realnošću zato što polaze od pretpostavke da je Evropska unija suverena država, a ona to nije“, komentariše Dušan Dostanić i objašnjava da različite članice EU imaju i različite geopolitičke interese, kao, na primer, Nemačka i Poljska u pogledu saradnje s Rusijom odnosno SAD.
„Otuda, nametanje jednog rešenja za sve članice teško da je ostvarivo“, zaključuje Dostanić.
„Posebni interesi različitih evropskih država postoje već vekovima, a očekuje se da one brzo postignu konsenzus oko nekih spornih pitanja. To je, jednostavno, nemoguće, i ne vidim kako ova vrsta protivrečnosti uopšte može da se prevaziđe,“ saglasan je Miloš Ković.
„Upravo zbog različitih interesa članica EU, iluzorno je očekivati da će one moći da formulišu zajedničku spoljnu politiku koja bi bila efikasna i jasna umesto razvodnjena na najmanji zajednički imenitelj, pa otuda nedelotvorna, kako se objašnjava u studiji ECFR-a“, kaže Dušan Dostanić.
„Da bi se ovakvo stanje prevazišlo, potreban je jedan hegemon koji bi bio u stanju da svoju volju nametne ostalim članicama. A takvog u Evropi danas, jednostavno, nema“, jasan je Dostanić.
Nema strategije prema Rusiji
„I to je još jedan od razloga što je Evropa možda i osuđena na ulogu igračke, a ne igrača u današnjim svetskim tokovima“, dodaje Miloš Ković.
Dodatni problem u izgradnji evropskog subjektiviteta na globalnoj sceni predstavlja njena zavisnost od Sjedinjenih Država.
Iako se u studiji vodećeg evropskog tink-tenka govori o potrebi za izgradnjom zasebnog, evropskog stuba u NATO, o „strateškoj suverenosti EU“ i o Americi kao o rivalu koji se spominje u istoj rečenici s Rusijom i Kinom, Dušan Dostanić veruje da nije reč o znacima sazrevanja svesti da je došlo vreme za emancipaciju Evrope od Amerike i suštinski zaokret, već je reč o „ideološkom neprijateljstvu prema Donaldu Trampu“. „Uostalom, u dokumentu se o Americi govori kao o vojnom partneru, dok se Rusija u tom smislu označava kao pretnja, što je nastavak dosadašnje politike koja je odvojena od realnosti. Da je reč o promeni stava prema SAD, ne bi se upravo Amerika i dalje označavala kao garant evropske bezbednosti“.
Kada je o Rusiji reč, s jedne strane, ECFR govori o sankcijama toj zemlji kao o jednom od retkih spoljnopolitičkih uspeha Brisela, ali s druge strane navodi i da su te iste sankcije „potpuno lišene bilo kakve političke strategije“, da „Evropa nikada zaista nije definisala svoje interese u odnosima s Rusijom“ i da će „jednog dana sankcije biti ukinute zato što će neka od članica blokirati njihovo produženje — i onda će EU biti ostavljena bez ičega“.
„Ove reči predstavljaju jasno priznanje da ne postoji nikakva autentična evropska strategija prema Rusiji, već da je EU sve vreme samo pratila naređenja iz Vašingtona“, smatra Miloš Ković, koji zaključuje:
„Iz svih ovih razloga, perspektiva globalnog uticaja Evropske unije u narednom periodu čini se prilično tamnom. Umesto stvaranja jedinstvene i efikasne evropske spoljne politike, kakvu zagovara Karl Bilt, na sceni su procesi nacionalne resuverenizacije koji idu u sasvim suprotnom smeru, da i ne govorimo o pitanju koliko su evropske države, počev od Nemačke, uopšte suverene u odnosu na SAD“.
