Srbija je zvanično postala član Azijske infrastrukturne investicione banke (AIIB), kojoj se dosad priključilo 97 država širom sveta, što je srpski ministar finansija Siniša Mali ocenio velikom vešću za zemlju. Time, kako je rekao, dobijamo pristup povoljnim kreditnim sredstvima za realizaciju prioritetnih projekata.
O tome da je AIIB za nepune četiri godine izrasla u multilateralnu organizaciju govori podatak da je Srbija čak 73. članica van Azijsko-pacifičkog regiona.
U 2020. se očekuje da ih ukupno bude 100, ali i 8,5 milijardi dolara investicija u 45 projekata u 18 zemalja, najavio je nedavno jedan od potpredsednika banke, Deni Aleksander.
Nema sumnje da u uslovima povećane turbulentnosti svetske ekonomije finansijska sfera postaje jedan od prioritetnih pravaca, kao i da su decenijama zapuštenoj srpskoj infrastrukturi neophodna nova ulaganja.
Kina, prva adresa
Šta Srbiji može da donese članstvo u Azijskoj infrastrukturnoj investicionoj banci?
Profesor bankarstva na Ekonomskom fakultetu u Beogradu Đorđe Đukić smatra da je u tom slučaju ključna stvar relacija sa kineskim investitorima i projektima koje će suštinski želeti da dobiju kineski investitori, da bivaju finansirani od te banke. Taj kineski uticaj je, kaže, nedvosmisleno najjači, što indirektno, što direktno.
„Srbiji se otvara još jedan finansijski kanal da pod povoljnijim uslovima u odnosu na druge dođe do bilateralnih aranžmana kada je reč o proširenju poslova vezanih za infrastrukturu, koja će ovde, očigledno, u narednih 10-20 godina biti intenzivno rađena. Razlog je jednostavan. Kina svoj strateški cilj realizuje na način koji je u skladu sa njenom filozofijom, na 30-40-50 godina. Mislim da se sve to savršeno uklapa u njihov strateški plan, da imaju kompletnu vezu kada je reč o Pireju i nadalje ka Evropi preko nas“, ističe sagovornik Sputnjika.
Šta pokriva banka
Banka je svečano otpočela sa radom sredinom januara 2016. sa početnim kapitalom od 100 milijardi dolara. U sferu njene delatnosti spada široki spektar finansijskih usluga, od kreditiranja, davanja garancija, do tehničke pomoći.
Kina, koja je još 2013. pokrenula ideju o osnivanju AIIB, vlasnik je najvećeg udela u njoj i banku vidi kao idealnu instituciju za finansiranje nove infrastrukture i svoju izvoznu strategiju, pogotovo u okviru globalnog projekta „Jedan pojas, jedan put“. Posle Kine, najveći udeo u AIIB imaju Indija i Rusija, a odmah su joj se priključile i Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Italija, Južna Koreja i Australija.
AIIB planira da ovu godinu zaokruži sa četiri milijarde dolara uloženih u infrastrukturne projekte, naspram tri milijarde dolara u 2018. godini. Jedan od njenih potpredsednika, Jokaim Amsberg, koji ima 25 godina iskustva rada u Svetskoj banci, napominje da je na prvom mestu kvalitet investicija, a ne količina.
„Postepeno, a ne ubrzano, podižemo naše investicije i započinjemo sa visokokvalitetnim projektima koji ispunjavaju ekološke i socijalne standarde, uz eliminisanje korupcije“, objasnio je Amsberg uoči godišnjeg zasedanja AIIB u Luksemburgu pre mesec i po dana.
Ulaganja u infrastrukturu
Predsednik banke Jin Likun je na tom skupu ukazao na istraživanja i analize koje su pokazale da je nedostatak investicija u infrastrukturu glavni uzročnik ograničenog privrednog rasta u Aziji. Zato bi zemlje u razvoju trebalo da ulože oko osam procenata svog bruto domaćeg proizvoda u infrastrukturu da bi postigle održivi rast, odnosno da za trećinu povećaju ulaganja u infrastrukturne projekte, smatra on.
Godišnje zasedanje AIIB u Luksemburgu bilo je prvo takvo van Azije i nije slučajno održano baš u toj maloj, ali na finansijskoj mapi važnoj državi. Luksemburg je bio prva evropska država koja se odmah 2015. godine odlučila da bude među osnivačima AIIB-a.
Projekti u Evropi
Iako AIIB još nije najavio nikakve investicione strategije za Evropu, Amsberg je ocenio da su ulaganja u železnice, luke, putnu infrastrukturu, mogući evropski projekti. On je napomenuo da su evropske i azijske zemlje sve više povezane, posebno infrastrukturnim, transportnim i energetskim vezama, ocenivši da AIIB može da doprinese međusobnim trgovinskim sporazumima.
Tu svoju šansu treba da traži i Srbija.
„To bi bio jedan zdrav alternativni izvor, pri čemu ne očekujem, što se tiče obima finansiranja, da prevaziđe ono što još uvek mogu da čine EU, Evropska banka za obnovu i razvoj, Evropska investiciona banka, Svetska banka. Ali svakako da je za Srbiju pogodnost da ima alternativu i da brže zaključuje poslove kada je reč o državnom nivou na relaciji država—država, u ovom slučaju Kina, sa aspekta strateških investicija koje su od obostranog interesa“, ocenio je Đukić.
Uslovi kreditiranja
Na pitanje — kakve uslove kreditiranja bismo mogli da očekujemo, profesor bankarstva na Ekonomskom fakultetu kaže da, sudeći prema najavama, ako oni istinski žele da budu pandan međunarodnim institucijama poput MMF-a, Svetske banke, moraju biti konkurentniji.
„Ukoliko žele ekspanziju te banke, oni moraju da ponude uslove slične ili približno iste onim institucijama od kojih oni žele da se udalje. To nije institucija koja bi trebalo da pretenduje na ostvarivanje profita na maksimiranju kamatne stope, već upravo na strateškim projektima kojima otvaraju prostor za poslovanje najvećih kineskih kompanija, ili onih povezanih sa kineskima, a samim tim i kompanija u Srbiji koji su na drugi način vezane za te kompanije“, ukazuje Đukić.
Ili, kako je to sagovornik Sputnjika sažeo u jednoj rečenici: Najveće kineske kompanije, njihovi izvođači, projekti koji se uklapaju u ono što se zove Novi put svile, i male zemlje poput Srbije, mogu samo da pozdrave to što su se našle na tom putu i imaju mogućnost otvorene saradnje sa takvom institucijom i uključivanja u proces koji će, nesumnjivo, da traje.
Bez Japana i Amerike
Odmah posle Srbije, toj banci se priključila i Grčka, a kako je naglasio potpredsednik AIIB-a Amsberg, „svaka zemlja je dobrodošla da se pridruži banci, uključujući Japan i Sjedinjene Države“.
Sa njima, međutim, još nije bilo pregovora. SAD i Japan su odbili da se priključe ovoj banci, koju doživljavaju kao pandan Svetskoj banci i Azijskoj razvojnoj banci, koje podržavaju Vašington i Tokio. Otuda su zapadnoevropskim i azijskim saveznicima neprestano slali kritike zbog priključenja banci čiji je osnivač Kina.
Taj neuspešan pokušaj Vašingtona da ih zaustavi u priključenju AIIB nekadašnji američki ministar finansija Lorens Samers doživeo je kao kraj gospodarenja SAD svetom.
