Pomorska uprava SAD izdala je zvanično upozorenje u kojem se navodi da je Iran na ostrvu postavio ometače za signal, čime pokušava da naruši rad sistema za navigaciju civilnih aviona i brodova. Kako su naveli, Iran se nada da će tako dezorijentisati strane brodove i avione, nakon čega će oni ući u iranske vode ili vazdušni prostor, što snagama Irana daje izgovor da ih zaplene.
Uprava je takođe saopštila da su zabeležili nekoliko poruka o „nepoznatim osobama, koje lažno tvrde da su američki ratni brodovi ili brodovi koalicije“. Poznata su najmanje dva slučaja kada su za ometanje sistema za navigaciju koristili specijalnu opremu, jer su brodovi, koje je Iran zadržao u poslednjih nekoliko godina, prijavili smetnje u radu dži-pi-es sistema.
U američkom upozorenju navodi se niz incidenata, počevši od maja ove godine, u kojima je učestvovao Iran. Među njima je i iransko zadržavanje britanskog tankera „Stena impero“, kao i zadržavanje, a potom oslobađanje liberijskog tankera „Mesdar“.
Elektronsko ratovanje sa ostrva
Osnivač Centra za strateška istraživanja, bivši zamenik ministra odbrane Irana Ali Reza Akbari potvrdio je za Sputnjik da Revolucionarna garda Irana zaista koristi određena ostrva u Persijskom zalivu, uključujući i Abu Musu, kao strateške vojne objekte za razmeštanje sistema elektronskog ratovanja i ratnih brodova.
„Iran poseduje oko 1.500 ostrva u Persijskom zalivu, od kojih neka nemaju nazive. Najvažnija od njih su Velika i Mala grobnica, Larak, Abu Musa i Sira. Iran je na mnogim ostrvima rasporedio vojno-taktičke sisteme i nije isključeno da se jedan od njih nalazi na ostrvu Abu Musa, koje za Iran ima izuzetnu stratešku važnost u Persijskom zalivu“, istakao je iranski stručnjak.
Prema njegovim rečima, jedan od temelja vojnog potencijala bilo koje moderne države je proizvodnja sistema za elektronsko ratovanje.
„Trenutno nemam tačne informacije da li je Iran kupovao taj sistem od Rusije ili drugih zemalja, ali je sposoban da samostalno proizvodi takve sisteme. U svakom slučaju, bilo koja država ima pravo da poseduje takav sistem za elektronsko ometanje. Stoga, ukoliko Iran teži da održi vojno-političku ravnotežu u regionu Bliskog istoka i da koristi taj sistem u te svrhe, to ne znači da Iran pokazuje agresiju“, dodao je Ali Reza Akbari.
Ipak, stručnjak smatra da su američke izjave o „iranskom zalivu za namamljivanje brodova“ još jedan pokušaj SAD da opravdaju svoje nezakonito vojno prisustvo brodova u blizini iranskih voda.
„Morski prostor, koji se nalazi južno od Persijskog zaliva, odnosno Omanski zaliv i Ormuski moreuz, pripadaju Iranu. Glavna odgovornost Ratne mornarice Irana je da garantuje sigurnost i stabilnost u tom regionu, kroz koji prolaze važni saobraćajni pravci za uvoz i izvoz, kao i bezbednost teritorije oko Irana. Bilo koje akcije, koje ugrožavaju stabilnost u regionu, predstavljaju pretnju po iranske nacionalne interese“, konstatovao je stručnjak.
Vašington traži opravdanje
On je konstatovao da SAD opravdavaju svoje nezakonito prisustvo u regionu pod izgovorom nesigurnosti u njemu, a Vašingon donosi nerazumne odluke i radi kako ne treba, šireći lažne informacije. Kako je istakao, primer za to je američko saopštenje o ponovnom delovanju DAEŠ-a u Iraku.
„Sličan primer američke laži je i saopštenje američke vlade u kojem se navodi da je Iran postavio ometače signala u Persijskom zalivu, sa ciljem da namerno naruše rad sistema za navigaciju u civilnim avionima i brodovima. Amerikanci teže da ugroze stabilnost i bezbednost u regionu“, naglasio je iranski stručnjak, uz konstataciju da Iranu nije potreban poseban sistem za ometanje signala, kako bi zadržao brod u svojim teritorijalnim vodama.
„Ako dođe do povrede teritorijalnih voda Irana, kao što je to bio slučaj sa britanskim naftnim tankerom ’Stena impero‘, iranske oružane snage će otvoreno zadržati brod. Stoga smatram da izjava američke vlade o stvaranju ometača signala nije ništa drugo nego propaganda, koja je usmerena protiv Irana s ciljem da se poveća napetost u regionu“, zaključio je Ali Reza Akbari.
Iranski generatori smetnji
Iran poseduje sisteme „dži-pi-es ometača signala“ tipa GPSJ-12, GPSJ-25 i GPSJ-50. Oni mogu da stvaraju smetnje na vojnim i civilnim dži-pi-es prijemnicima, koje deluju u frekvencijskim opsezima L1 i L2 istovremeno ili odvojeno. Oni mogu da stvaraju smetnje na vojnim i civilnim dži-pi-es prijemnicima, koje deluju u frekvencijskim opsezima L1 i L2 istovremeno ili odvojeno na udaljenosti većoj od 60 kilometara za uređaj snage 12 vati. Na udaljenosti većoj od 150 kilometara deluje uređaj snage 25 vati, a za opseg veći od 200 kilometara namenjen je uređaj snage 50 vati.
Takvi sistemi rade na frekvencijama od dva do 20 gigaherca, a mogu da stvaraju smetnje za bespilotne letelice i druge morske, kopnene i vazdušne sisteme za komunikaciju, koji poseduju dži-pi-es i GLONASS prijemnike.
Uređaji mogu da rade na temperaturama od minus 5 do 50 stepeni Celzijusa, a mogu se čuvati na temperaturi od minus 30 do 70 stepeni. Vreme autonomnog rada iznosi više od 1.000 sati.
Pored toga, Iran poseduje još dva „dži-pi-es ometača signala“ — GPSJ-10 i GPSJ-40 sa kraćim dometom od 20 do 50 kilometara, ali sa radijusom od 360 stepeni. Izlazna snaga ta dva modela je 10 i 40 vati, a zahtevaju napajanje od 220 volti.
Iranci su takođe razradili dva modela ometača signala — LBJ-50 i LBJ-200 sa izlaznom snagom od 50 i 200 vati. Oni deluju u L1 opsegu, na frekvenciji od jednog do dva gigaherca. Sistemi su sposobni da naruše rad mobilne komunikacije sa tri satelita — Inmarsat, Tiraja i Iridijum, a takođe mogu da ometaju prijemnike, koji imaju globalnu navigacionu mrežu „Global navigejšen dži-pi-es“ ili GLONASS.
Ruski sistemi za elektronsko ratovanje
Kada je reč o moćnijim sistemima za generisanje smetnji, Iran još nije samostalno razvio takve sisteme, ali bi u okviru vojno-tehničke saradnje Rusija mogla da dostavi Iranu takvu vojnu opremu.
Rusija je danas jedan od svetskih lidera u oblasti proizvodnje sredstava za elektronsko ratovanje. Ruski sistemi sposobni su da bukvalno „zaslepe“ navigacione sisteme, kako bespilotnih letelica tako i sredstva za upravljanje visokopreciznim oružjem lovaca-bombardera.
Istovremeno, Iran je do danas dva puta uspeo da skrene sa maršrute super moderne bespilotne letelice Oružanih snaga SAD. Prvi takav slučaj se dogodio 4. decembra 2011. godine, kada su Iranci prizemljili američku letelicu „RK-170 sentinel“ u jednu od svojih vazdušnih baza. Krajem juna 2019. godine snage protivvazdušne odbrane Revolucionarne garde Irana oborile su najveću na svetu serijsku bespilotnu letelicu „RK-4 global houk“, koja je pripadala Oružanim snagama SAD.
Nije saopšteno kako su Iranci uspeli da preuzmu kontrolu nad tim bespilotnim letelicama, ali stručnjaci smatraju da je to delo savremenog sistema za elektronsko ratovanje.
Ranije je saopšteno da je Iran početkom ove godine potpisao sa Rusijom ugovor o kupovini vojnih elektronskih sistema. Možda je reč o automatizovanom sistemu za ometanje „R-330 žitelj“, koji ima domet radio-ometanja opreme na zemlji od 20 do 25 kilometara i domet radio-ometanja opreme u letelicama najmanje 50 kilometara.
Ako se uzmu u obzir podaci sa portala „Flajt radar 24“ (praćenje letelica u realnom vremenu) i „Marinet trafik“ (najpopularnija usluga za praćenje letelica u realnom vremenu na svetu) u neposrednoj blizini iranskog ostrva Abu Musa u Persijskom zalivu stalno prolaze tankeri sa tečnim teretom i brodovi, a na nebu iznad tog prostora često lete avioni i druge letelice.
Uzimajući u obzir tehničke karakteristike iranskih sredstava za generisanje smetnji za dži-pi-es, može se sa sigurnošću reći da, ukoliko se ometači signala nalaze na ostrvu Abu Musa, Iran sa lakoćom može da se umeša u navigacioni sistem morskih i vazdušnih meta.
