Obe strategije polaze od očuvanja suverenosti i teritorijalne celovitosti, brige o srpskom narodu van granica Srbije, evropskih integracija i efikasne pravne države, a u Strategiji odbrane jasno je definisana vojna neutralnost, kao odbrambeni interes Srbije, što podrazumeva da Srbija ne pristupa vojno-političkim savezima. Pa ni NATO-u.
Krajnje vreme
Inače, dokument je okarakterisan kao najviši strateški dokument čijim sprovođenjem se štite nacionalne vrednosti i interesi Srbije.
Profesor geopolitike dr Srđan Perišić kaže da je stručna javnost odavno čekala na donošenje Strategije o odbrani, jer je strategija iz 2009. godine na potpuno pogrešan način definisala bezbednosnu situaciju i okruženje Srbije.
„Samim tim je ona pogrešno određivala i ponašanja Srbije po tom pitanju“, ističe on.
Ova nova strategija veoma dobro oslikava bezbednosna i odbrambena pitanja, dodaje on, uopšte u svetu, za razliku od prethodne, jer realno sagledava bezbednosnu problematiku u regionu i svetu.
Odgovor NATO-u
„S druge strane, nova strategija ujedno daje i adekvatan odgovor na pitanja međunarodne bezbednosti, a to je ta vojna neutralnost. Bolje reći, to je vojno-politička neutralnost u odnosu na vojno-političke blokove, jer su svi vojni blokovi u isto vreme i politički, a među njima je dominantan NATO. Dakle, strategija jasno definiše i spoljnopolitičko ponašanje“, naglašava on.
Prema njegovom mišljenju, ovom se strategijom pojačava naša pozicija vojne neutralnosti, jasno se kaže da nećemo u NATO.
„To je osnovna poruka današnje nove Strategije bezbednosti, jer vojni blok gde je Rusija glavna, ne pritiska nas da postanemo njihova članica. Pritisci dolaze samo od NATO-a, zato je ova strategija praktično i odgovor NATO-u. Dakle, ne samo potvrđivanje neutralnosti, nego i odgovor ovom vojnom savezu da Srbija ne razmatra pristupanje njima i to je ubačeno u dokument“, objašnjava naš sagovornik.
Ugraditi u Ustav
Politikolog Dragomir Anđelković tvrdi da je ova strategija ponovo obznanila prethodne rezolucije i strategije koje su usvajane u Parlamentu o vojnoj neutralnosti Srbije.
„To je dobra stvara za sve one koji smatraju da Srbija treba da ostane vojno neutralna. Ali, da bi vojna neutralnost postala trajna kategorija, potrebno je da bude deo Ustava, jer rezoluciju, kao i strategiju neka nova parlamentarna većina može nadpolovičnom većinom glasova da ukine. Sada postoji politička volja da se ona ubaci u Ustav i to bi trebalo da se iskoristi“, veruje Anđelković.
U strategijama se navodi i da je država u oblasti odbrane i bezbednosti sebi postavila četiri najvažnija cilja: efikasnu odbranu, očuvanje KiM u sastavu Srbije, jačanje međunarodnog položaja i sprečavanja separatističkog delovanja.
Evropske integracije i članstvo u EU su nacionalni interesi i strateško opredeljenje Srbije, kaže se u predlogu Strategije nacionalne bezbednosti.
Sigurna u Parlamentu
Inače, Strategija za nacionalnu bezbednost je jedina strategija koja se usvaja u Narodnoj skupštini i to je predviđeno Ustavom (članom o nadležnostima Narodne skupštine), dok sve ostale strategije usvaja Vlada (regulisano Zakonom o planiranju sistema...). Strategija je politički, a ne pravni akt i samim tim ima političku težinu. Sve ostale strategije je lakše menjati, pošto može svaka vlada da ih izmeni, dok je za promenu ove strategije neophodna šira podrška u Parlamentu.
Inače, Srbija je do sada imala faktički dve rezolucije o vojnoj neutralnosti koje je usvojio Parlament. Prva datira iz 2007. godine, doneta na inicijativu tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice i u njoj piše:
„Narodna skupština Srbije donosi Rezoluciju o proglašavanju vojne neutralnosti Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze sve do eventualnog raspisivanja referenduma, na kojem bi se donela konačna odluka po tom pitanju.“
Deo o vojnoj neutralnosti, koji će sada biti unet u strategiju, preuzima se upravo iz ove rezolucije. U Članu šest ove rezolucije, koji je prenet i u rezoluciju iz 2009. godine, piše:
„Zbog ukupne uloge NATO-a, od protivpravnog bombardovanja Srbije, bez odluke SB UN, do Aneksa 11 odbačenog Ahtisarijevog plana, u kojem se određuje da je NATO ’konačan organ‘ vlasti u ’nezavisnom Kosovu‘, Narodna skupština donosi odluku o proglašavanju vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma, na kojem bi se donela konačna odluka po tom pitanju.“
