Pre više od 50 godina SAD su zabranile svojim trgovinskim partnerima da stupaju u pregovore sa Kubom, a čak su donele zakone kako bi osnažile tu politiku, kao što je Zakon Helms-Barton. Američki Kongres i dalje nastoji da opravda tu politiku kao meru koja bi mogla da primora kubansku vladu da poštuje ljudska prava.
Bivši predsednik SAD Barak Obama je 2015. godine pozvao Kongres da obustavi trgovinsku blokadu Kube, a u svom godišnjem obraćanju je izjavio da je „rok trajanja takve politike odavno istekao“, što se može protumačiti kao metaforično priznanje neuspeha te strategije.
Međutim, kada je stupio na dužnost predsednika SAD, Donald Tramp je jasno stavio do znanja da misli drugačije od svog prethodnika. Tramp je 5. avgusta 2019. godine odlučio da ponovi politiku sankcija — potpisivanjem ukaza kojim se blokira imovina venecuelanskih vlasti u SAD.
Nekoliko dana nakon toga, američki savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton je u Limi, u Peruu, upotrebio izraz „sankcije trećim stranama“ — dakle, i druge zemlje su lišene mogućnosti da trguju sa državom kojoj su nametnute sankcije. Ta retorika je vrlo slična onoj koja se primenjuje u odnosima sa Kubom.
Ni embargo, ni blokada, nego politika sankcija
Kubanski politički analitičar, profesor na Univerzitetu „Holi Nejms“ u Oklandu (Kalifornija) Arturo Lopez Levi objasnio je da se pojmovi „embargo“ i „blokada“ često koriste u drugim značenjima, a da su u stvari deo političke propagande, koja pokušava da smanji značaj sankcija (embargo) ili da ih ojača (blokada), u zavisnosti od toga u čijem je to interesu.
„To nije vojna blokada, kako je opisano u međunarodnom pravu, niti je embargo, jer on podrazumeva obustavljanje operacija samo između dve strane, a ovde se primenjuju sankcije protiv trećih lica. Stoga govorimo o politici sankcija“, rekao je Lopez Levi.
Kršenje zakona
Prema mišljenju stručnjaka, glavna sličnost između politike koju SAD vode prema Kubi i prema Venecueli jeste to što oba pristupa krše međunarodno pravo.
„Nijedna zemlja nema pravo da razmatra mogućnost svrgavanja vlade u drugoj zemlji i nema pravo da jednostrano primenjuje sankcije bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN ili, u krajnjem slučaju, nadležnog organa u regionu“, objasnio je stručnjak.
On je takođe naglasio da je svima poznato da bar dve stalne članice Saveta bezbednosti UN — Rusija i Kina, otvoreno istupaju protiv sankcija koje su nametnute Venecueli.
Istovremeno, četiri stalne članice te organizacije protive se sankcijama, koje su uvedene protiv Kube.
Sa druge strane, u slučaju Kube situacija je mnogo jasnija, konstatovao je stručnjak. Zakoni, poput Helms-Bartonovog, vremenom su doprineli snaženju politike sankcija, što je otežavalo njeno obustavljanje, čak i kada je predsednik Obama izrazio želju da to učini.
„U slučaju Venecuele, do 5. avgusta su pojedine evropske zemlje podržavale sankcije, ali sumnjam da će Velika Britanija, bez obzira na novu vladu, kao i Francuska, nastaviti da pružaju podršku“, rekao je profesor Lopez Levi.
On je to objasnio činjenicom da se Evropa tradicionalno protivi američkim sankcijama protiv trećih zemalja.
Narod je glavna žrtva
Kao još jednu sličnost između politike koju SAD vode prema Kubi i Venecueli, stručnjak je naveo i činjenicu da se ne pruža podrška stanovništvu zemalja protiv kojih su nametnute sankcije, što na kraju prouzrokuje najviše štete.
Prema njegovom mišljenju, danas se ne može reći da se kažnjava samo Vlada Venecuele, kako je najavljeno 2017. godine, a ne narod.
„Sada su napravljeni izuzeci samo za određeni broj prehrambenih proizvoda i lekova, ali neosporan je udarac na privredu. Ne radi se samo o navodno korumpiranim osobama, koje su povezane sa vlastima“, istakao je Lopez Levi.
Takođe je dodao da je to „još dramatičnije“ u slučaju Kube. Primena takvih sankcija nikada nije garantovala zaštitu najsiromašnijih slojeva stanovništva.
Što se tiče suprotstavljanja tim sankcijama, profesor je upozorio da bi bilo pogrešno zaključiti da se u Venecueli pod rukovodstvom Madura može ponovo primeniti iskustvo koje je stečeno na Kubi, pod rukovodstvom Komunističke partije i Fidela Kastra.
„Međutim, ovo podsticanje na jednostrane sankcije može dovesti do ujedinjenja ljudi oko svoje zastave, bar kada je reč o pristalicama čavizma. Drugim rečima, na kraju čavizam može samo da ojača“, zaključio je profesor.
