Iz štampe je nedavno izašla knjiga „Ruski krst“ (Vukotić media), čiji je autor Zoran Šaponjić. Reč je o veoma emotivnom prikazu Rusije, ispunjenom utiscima koje je naš kolega prikupljao obilazeći gotovo tri godine nepregledna prostranstva prošarana stepama, tajgama, snegom i ledom, rekama, jezerima i morima.
Među brojnim uspomenama iz Rusije izdvaja se priča o poseti Severodvinsku, udaljenom gradu na ruskom severu, u kojem se proizvode podmornice. Zoran Šaponjić je prvi novinar iz Srbije koji je dobio dozvolu da poseti taj grad, a susret s njim doneo mu je mnoštvo iznenađenja.
„Očekivao sam da ću ugledati sivi grad, utonuo u sneg, u tajgu, opasan bodljikavom žicom, da će me na ulazu sačekati na nekom kontrolnom punktu i da će me vojne i policijske patrole proveravati svuda po gradu — znate već kako to izgleda u američkim filmovima. Međutim, sve je bilo potpuno suprotno. Upoznao sam grad od oko 200.000 stanovnika, sa zgradama živih boja, prostranim parkovima i bulevarima, s bezbroj tržnih centara, operom, pozorištem. Jedina razlika u poređenju s bilo kojim zapadnoevropskim gradom jeste u tome što je temperatura tamo minus 40 stepeni Celzijusa. I što se tamo prave podmornice!“, priča Zoran Šaponjić.
U Severodvinsku se nalazi preduzeće „Sevmaš“, koje je osnovano 1939. godine po naređenju Josifa Staljina. Tu se proizvode najnovije podmornice četvrte, a u toku je priprema za proizvodnju podmornica pete generacije.
Kao stranac, Šaponjić nije mogao da uđe u same pogone „Sevmaša“, ali je imao priliku da razgovara s glavnim savetnikom direktora preduzeća, čovekom koji zna sve tajne podmornica.
„Uspeo sam da saznam mnogo zanimljivih detalja. Recimo, zašto su ruske podmornice istog kvaliteta kao američke, ali dva puta jeftinije. On je to jednostavno objasnio: ’Ljudi su se ovde kroz istoriju uvek borili za opstanak i naučili su da ekonomišu u svom domaćinstvu. Muž, recimo, ide u ribolov, leti radi u polju, a žena ekonomiše u kući, mora da stvori dve rublje od jedne, da napravi hleb iako nema brašna. To je ruska dovitljivost i snalažljivost‘“, prenosi Šaponjić reči svog sagovornika.
Razgovarao je i s visoko rangiranim oficirom „Sevmaša“, zaduženim za modernizaciju ruske raketne krstarice „Admiral Nahimov“.
„To je ratni brod dugačak 250 metara koji bi za nekoliko meseci trebalo da izađe na more. Kada se to desi, to će biti najjači vojni brod na svetu. Nosiće ruske supersonične rakete, ’cirkone‘ i ’kalibre‘. Sada, kada je raskinut Sporazum o likvidaciji raketa srednjeg i kratkog dometa, vrlo je važno to što će taj brod moći da kontroliše bukvalno celu Evropu. Oficiri s kojima sam pričao rekli su mi da će brod na nišanu imati bukvalno sva NATO postrojenja u Evropi i da će moći svojim raketama da dosegne sve evropske zemlje. Sem Srbije, naravno“, uz osmeh kaže Šaponjić.
Naš kolega se do poslednjeg trenutka nadao da će mu ipak dozvoliti da uđe u pogone „Sevmaša“, ali propisi i pravila su vrlo jasni i moraju se poštovati. „Tražio sam od jednog oficira da mi makar objasni kako izgleda ruska podmornica. A on mi je rekao: ’Zamislite zgradu od osam spratova, dugačku 170 metara, a unutra imate kosmodrom, mesto s kojeg se lansiraju interkontinentalne rakete, zatim nuklearnu elektranu… a imate i sportsku dvoranu‘“, navodi Šaponjić.
Ipak, nije uvek bilo tako. Devedesetih godina je „Sevmaš“, kao preduzeće od strateškog značaja za Rusiju, bilo bukvalno na ivici opstanka.
„Ruski oficiri su mi s tugom pričali o devedesetim godinama, o vremenu kada su u Sevastopolju, u severnim i istočnim lukama sečeni ruski brodovi i podmornice. Zašto? Zato što je neko u Rusiji tada poverovao da će im Evropa i Amerika doneti med i mleko. Tada u Crnom moru nije bilo nijedne ruske podmornice“, kaže Šaponjić.
Posebno ga je pogodila priča jednog visoko rangiranog savetnika u preduzeću „Sevmaš“, koji mu je rekao da je tadašnji vojni budžet bio dovoljan da pokrije plate zaposlenih za jednu ili dve sedmice u godini, dok o proizvodnji podmornica nije bilo ni govora.
„Ispričao mi je da je tih devedesetih godina išao s kolegama u Moskvu da kod jednog zamenika ministra traži novac za funkcionisanje preduzeća koje je izuzetno važno za rusku odbrambenu industriju. Činovnik mu je tada rekao: ’Pa, čekajte, šta će vam novac? Nama podmornice i brodovi više neće trebati. Mi ćemo ući u Evropu‘. To je bio taj deo Rusije koji je poverovao u priče Zapada. Videli smo, naravno, šta se s tim desilo“, konstatuje Šaponjić.
Naš sagovornik, međutim, smatra da su Rusi naučili lekciju i da su shvatili da je jedini način da očuvaju svoju nezavisnost, teritoriju i narod — da imaju jaku vojsku.
„Ruski oficiri iz ’Sevmaša‘ s kojima sam razgovarao su jedna nova generacija Rusa, patriota, to su ljudi koji vole svoju zemlju. Oni su neverovatni profesionalci koji odlično znaju svoj posao“, zaključio je Šaponjić nakon druženja s tim ljudima.
Ledena panika
Nisu samo podmornice privukle pažnju srpskog novinara. Jedna od impresija iz dalekih severnih krajeva Rusije jeste i život na minus 30, minus 40 stepeni Celzijusa.
„Imao sam sreću da u januaru ove godine prvo putujem vozom iz Moskve u Arhangelsk. To je putovanje od 1.200 kilometara, koje traje 21 sat. I onda vidite pravu Rusiju, o kojoj ste čitali u Puškinovim pesmama, vidite zaleđene borove, breze, vidite jedno neverovatno prostranstvo. Putujete satima i satima, a krajolik je potpuno isti“, priča Šaponjić.
U Arhangelsk je stigao oko četiri ujutru, kada je termometar na železničkoj stanici pokazivao da je temperatura vazduha minus 33 stepena Celzijusa.
„Pošto nismo mogli tako rano da idemo u hotel, išli smo da šetamo po reci Severnoj Dvini. Ono što je najzanimljivije, mi nismo bili jedini šetači u to vreme. Oko nas je bila masa Rusa koja u četiri ujutru, na minus 33, šeta rekom, uživa. Razdanilo se tek u devet ili deset ujutru, videli smo da odmah pored grada počinju ogromna prostranstva — videli smo Rusiju! Posle nekoliko dana smo već bili u Severodvinsku i domaćini, ljudi iz ’Sevmaša‘, želeli su da mi pokažu Belo more. Išli smo kombijem do tamo i malo smo se vozili po Belom moru. Subjektivni osećaj tog dana bio je da je temperatura oko minus 53 stepena. Nenaviknut na takvu hladnoću, obukao sam sve što sam imao i kada sam izašao iz kombija da prošetam, posle dva minuta me je obuzela panika da ću se smrznuti, zalediti i samo sam tražio pogledom gde je taj kombi, da ipak pobegnem u sigurnost“, seća se naš kolega.
Oštra ruska zima u gradu koji čuva tajnu o zastrašujućim podmornicama nikako se nisu slagali s konstatacijom Šaponjićevog prijatelja i saputnika, ruskog novinara Dmitrija Karapčukova, koji mu je rekao da je Severodvnisk „anđeoski grad“.
Kako anđeoski, zapitao se Šaponjić, kad se u njemu proizvodi „strašno oružje“?
Odgovor je glasio: „Da nema Severodvinska, ’Sevmaša‘ i ovih ruskih podmornica, u svetu bi odavno izbio treći svetski rat. Upravo su te podmornice faktor ravnoteže, koji čuva mir u svetu.“
