Ne mora čovek biti istoričar-istraživač zakopan u prašnjave arhive da bi saznao da je Geldofu ovo drugi nastup u Srbiji, pošto je već nastupio u proleće ne tako davne 1996. godine, na besplatnom koncertu ispred Skupštine Grada Beograda.
„Poklon Grada Beograđanima“
Te 1996. godine, nepunih godinu dana posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma i skidanja „spoljnog zida sankcija“ Saveznoj Republici Jugoslaviji, najpoznatiji humanitarac rokenrola održao je besplatan humanitarni koncert ispred Skupštine Grada Beograda, pred oko 20.000 posetilaca.
Kreatoru do tada najveće selebriti humanitarne akcije u istoriji čovečanstva („Lajv ejd“) nekako je i priličilo da održi besplatan, humanitarni koncert, i to u zemlji kojoj su tek (delimično) skinute sankcije.
Ono što je bilo neprilično jeste marketinška akcija tadašnjih gradskih vlasti, koje su Geldofov humanitarni koncert predstavili kao — „poklon Grada Beograđanima“.
Međutim, tadašnjim gradskim vlastima se ta „akcija“ obila o glavu, i to još iste večeri kada je Geldof izašao pred publiku.
„Banana republika“
Da su tadašnji medijski savetnici obratili pažnju bar na kratku Geldofovu biografiju, mogli su pretpostaviti šta im se može desiti. A desilo se ono što se danima posle prepričavalo i zbog čega su zažalili brojni Geldofovi obožavaoci koji nisu bili na koncertu, zbog njegove „zloupotrebe u političke svrhe“.
Najavljujući pesmu „Banana republika“, Geldof je isprozivao tadašnjeg „faktora mira i stabilnosti na Balkanu“ Slobodana Miloševića, praktično pod prozorom Predsedništva Srbije.
Propagandna mašinerija, u međunarodnim odnosima nikada jačeg Miloševića, dobila je tada iznenadni udarac, od kog se nije oporavila, i tu nije mogao pomoći ni Geldofov prijem kod tadašnjeg gradonačelnika Beograda Nebojše Čovića.
Krajem 1996. godine, Miloševićev SPS (u koaliciji sa JUL-om i Novom demokratijom) doživeo je težak izborni poraz na lokalnim izborima u Beogradu i u većim gradovima Srbije, što se smatra i početkom kraj njegove vladavine.
Geldof sigurno nije uticao na prvi u nizu izbornih poraza Slobodana Miloševića, ali je njegov nastup ispred Skupštine Grada nagovestio da Sloba nije nepobediv.
„Proterivanje“ iz Irske
Bob Geldof je u šou-biznis ušao kao frontmen irskog pank benda „Bumtaun rets“, najpoznatijeg po hitovima „Ret trep“ i „Aj dont lajk mandejs“, koje je i svirao ispred Skupštine Grada Beograda.
Kao mladi i beskompromisni panker, Geldof je krajem sedamdesetih „javno prozivao nacionaliste, srednjovekovnu zadrtost klera i korumpirane političare“, zbog čega je njegovom bendu bilo „zabranjeno da svira u Irskoj“.
Taj problem je rešen prelaskom u London i singlom „Banana republika“, posvećenom zavičaju iz kog su „proterani“.
Kako osamdesete nisu donele ništa dobro panku, tako je i Geldofov „Bumtaun rets“ tavorio kao bend nekih prošlih, slavnih vremena. Sam Geldof se ostvario 1982. godine kao glumac, tumačeći glavnu ulogu u filmu „Zid“ nastalom po istoimenom albumu „Pink Flojda“.
Humanitarac
Krunu karijere predstavlja projekat iz 1985. godine — „Bend ejd“, kada se Geldof upušta u humanitarni rad. Sa kolegom Midžom Jurom iz „Ultravoksa“ napisao je pesmu „Du dej nou ic Krismes?“, koju su horski izvele gotovo sve britanske rokenrol zvezde onog doba.
Novac od prodaje singla, koji je ekspresno zaseo na prva mesta top lista, namenjen je bio gladnoj deci Afrike, i to pre svega u Etiopiji, u kojoj se tada masovno umiralo od gladi.
Poučeni primerom britanskih kolega i američki rokeri su se okupili u projektu „USA for Afrika“ i snimili prigodnu pesmicu „Vi ar vorld“. Tim tragom pošle su i zvezde bivše Jugoslavije u projektu „Ju rok misija“, sa prigodnom kompozicijom „Za milion godina“.
Kruna pomoći gladnoj deci Etiopije bio je koncert „Lajv ejd“, održan 13. jula 1985. na stadionu „Vembli“ u Londonu i stadionu „JFK“ u Filadelfiji. Direktan televizijski prenos ovog višečasovnog spektakla, u kome su učestvovale gotovo sve zvezde popularne muzike onog doba, pratilo je oko 400 miliona ljudi u 60 zemalja širom planete.
Put do pakla…
Kao što to obično biva — put do pakla popločan je najboljim namerama, tako da je posle „Lajv ejda“ primećeno da na „koncertima rok aristokratije“ nije bilo muzičara iz Afrike i da su profitirale diskografske kuće, na čije se račune slivao novac od naprasnog povećanja prodaje ploča zvezda uključenih u spektakl.
Pojedini analitičari su isticali da je „Bend/Lajv ejd“ bio „površan spektakl, čiji je cilj bio da skrene pažnju sa pravih, političkih uzroka gladi u svetu“, a novinari su, prateći trag novca, otkrili da je najveći deo pomoći od 150 miliona funti, koji je poslat u Etiopiju — iskorišćen za kupovinu oružja.
Geldof, koga su na binu na „Lajv ejdu“ na ramenima izneli Pol Makartni i Pit Tauzend, nije se obazirao na kritike. Već iduće godine ga je kraljica Elizabeta proglasila za viteza, a na talasu popularnosti najvećeg šou-biz humanitarca, njegova autobiografija naslovljena sa „Je li tako?“ — postala je bestseler.
Ubrzo je raspustio „Bumtaun rets“ i krenuo u solo karijeru, ali se vrhovima top lista približio samo 1989. godine sa pesmom „Grejt song of indiferens“. Rok kritičari su primetili „da Geldof, jašući na talasu interesovanja publike za spoj keltskog folka sa rokenrolom, pokušava da se vrati u igru“.
Parodija i farsa
Kao i većina „rok dinosaurusa“ u 21. veku, Geldof danas nastupa tamo gde još uvek ima (dovoljno matore) publike, koja je spremna da plati kartu da bi ga videla. Zato će večeras izaći pred Nišlije.
I tu nije ništa sporno, rokenrol je odavno postao muzejska umetnost, a ne glas pobune mladih. Tako je to u šou-biznisu — ono što je džez bio na vrhuncu ere rokenrola, danas je rokenrol.
U karijeri viteza, humanitarca i „prvog irskog pankera“ danas je najspornija njegova odluka koju je doneo pre 15 godina — da palicu „glavnog pop humanitarca“ prepusti svom zemljaku Bonu Voksu, koji je od spoja pop kulture i humanitarnog rada napravio i parodiju i farsu.
Što se tiče posetilaca „Nišvila“, sve to neće imati veze sa njegovim drugim nastupom u Srbiji. Čak ni eventualna politička provokacija na tragu one iz 1996. godine u Beogradu. Važno je samo kako će odsvirati svoje. Jer — to je samo rokenrol…
