„Ko ima silu uzima silom, ko nema silu uzima pameću.“
Kineska narodna poslovica
Na fotografiji tenkovi na Tjenanmenu i onaj jedan demonstrant koji ih zaustavlja. Ispod fotografije komentar: „Da li znate koji događaj je obeležila ova čuvena fotografija napravljena pre tačno 30 godina? Koliko mislite da su stvari danas drugačije?“. Objavljeno na zvaničnom nalogu američke ambasade na Tviteru. Istog dana kada i veliki broj članaka i priloga, u sličnom tonu, i to u vodećim američkim medijima.
Poruka je jasna: Kina nije demokratska država! Rukovodstvo ugnjetava narod! Takav pristup nije bio uočljiv tokom prethodnih godišnjica protesta na centralnom pekinškom trgu. I pre deset, i pre dvadeset godina, Kina je anticipirana kao veliko tržište, velika šansa za zaradu. Danas je u Vašingtonu shvataju kao najozbiljniju pretnju.
Lista problematičnih
Za to vreme, na drugom kraju Evroazije — Crna Gora je ušla u NATO!
„Ni manje zemlje, ni veće žrtve. Ponovo smo deo globalne politike. Više se o nama neće odlučivati iza naših leđa“, izjavio je tim povodom premijer Crne Gore Duško Marković.
Međutim, godinu dana kasnije, Crna Gora se našla u drugačijem društvu, na svojevrsnoj „listi problematičnih“ zajedno sa: Pakistanom, Tadžikistanom, Maldivima, Laosom, Mongolijom, Džibutijem i Kirgistanom. Razlog: pozajmljivali su novac od kineskih kreditora, koji sada ne mogu da vrate. Kinezi su u Crnoj Gori, a Kina je pretnja bezbednosti SAD.
Prema studiji vašingtonskog Centra za globalni razvoj navedenih osam država se nalaze u „dužničkoj zamci“. Britanski mediji spekulišu da je Tadžikistanu još 2011. godine deo duga otpisan, tako što su Kini ustupili 1158 kvadratnih kilometara svoje teritorije u graničnom području. U vrletima Pamira. Otprilike, to je teritorija veličine Podunavskog okruga. Što je ujedno i 1 odsto teritorije Tadžikistana.
Trampa sa Tadžikistanom
Šef tadžikistanske diplomatije branio je ovaj sporazum, rekavši da to iznosi svega 5,5 odsto od onoga što su Kinezi zahtevali. Ispada da je kineska ambicija bila širenje na petinu Tadžikistana. Opoziciju ovi argumenti nisu ubedili, kao ni bilo koga na Zapadu. Tvrdi se da je po sredi trampa: teritorija, za otpis dela glavnice duga.
Kinezi su najveći, a može se donekle reći i da su jedini strateški investitori u tom delu sveta. U Tadžikistanu investiraju u sektorima energetike i infrastrukture, što je sastavni deo ambiciozne inicijative „Pojas i put“. SAD i zapadnoevropske zemlje podozrivo gledaju na širenje uticaja Kine.
Crvena lampica
„Slučaj iz Tadžikistana“ upalio je „crvenu lampicu“. Otuda i pomno praćenje kineskih koraka u međunarodnoj areni. Otuda i istraživanje Centra za globalni razvoj. Jer, dešava se da Kinezi plasiraju finansijska sredstva za infrastrukturne projekte, iako nije sigurno da će ti projekti donositi priliv, niti uticati na povećavanje konkurentnosti i performansi države koja se zadužuje.
Sa jedne strane je pitanje: zašto to Kinezi rade? Šta je pozadina svega? Sa druge: šta se dešava sa zemljama koje ne mogu da vraćaju kredite Kini?
Utisak zapadnih analitičara je da Kinezi tačno znaju šta rade, te da se osiguravaju kolateralima — čvrstim instrumentima obezbeđenja kredita: ko ne može da vrati u novcu, vratiće u „naturi“. Tako u „kineske ruke“ padaju luke, aerodromi, auto-putevi, železnice, rudnici. Ili — teritorije za pravljenje mornaričkih baza, kao u Džibutiju.
Zajam za Bar-Boljare
Crna Gora je na listi zbog auto-puta od Bara do Boljara. Tačnije — zbog zajma koji je uzela od kineske „Eksim banke“ za izgradnju ove saobraćajnice. Troškovi izgradnje procenjeni su na 1,3 milijarde evra. Što, inače, Crna Gora potroši na javne nabavke za tri godine. Državni dug je zbog toga povećan za petinu — sa 63 na 80 odsto. Uz tendenciju daljeg rasta. Iako je u međuvremenu crnogorska Vlada povećala poreze, redukovala zapošljavanja u javnom sektoru i skresala pojedina socijalna davanja.
To je zabrinjavajuće i za MMF, koji je u diplomatskom tonu saopštio da se „dalja zaduživanja ne mogu priuštiti“. U prenesenom značenju ovo glasi: obustavljajte rabotu i izlazite iz aranžmana sa Kinezima.
Kuda vodi ovaj put
E sada, to je lako reći, ali i teško izvesti. Prvo, obustavljanje bi značilo da Crnoj Gori ostaje „auto-put do pola“. Uz dug za već povučena sredstva, podrazumeva se — sa kamatom. Ostaše i bez puta i bez para. Čemu će to izgrađeno „do pola“ služiti?
Drugo, ako je praksa da se kineski krediti osiguravaju kolateralima, onda postoje i određeni instrumenti obezbeđenja i u ovom slučaju. Čime je Milo Đukanović garantovao vraćanje pozajmljenog, ako stvari krenu u neželjenom smeru? Da Kinezima ustupi deo teritorije, kao Tadžikistanci — ne može. Mada bi im rado prepustio opštinu Tuzi. Lakše bi mu palo da se graniči sa Kinezima, nego sa Albancima. Došao račun na naplatu — u Tuzima traže ono što misle da im pripada. Nisu valjda badava uvek bili u prvim redovima, od referenduma, do kampanje za NATO? Luku Bar? Železnicu? Milijardu i kusur evra nije lako vratiti, ne mogu to tek tako učiniti ni daleko bogatije zemlje.
Generali posle bankara
Opet, nije lako ni oglušiti se na poruku MMF-a. Posle bankara dolaze generali, to je valjda svima jasno. Ovo je prvo upozorenje, sledeće će biti saopšteno neprijatnijim tonom. I to od strane NATO. Ili od strane EU.
Za NATO je širenje kineskog uticaja u zapadnoj Evroaziji — noćna mora. Kolaterali o kojima se govori — opasnost strateškog karaktera. Zato se tvitovima oglašava i američka ambasada, podsećajući kako u Kini nema slobode. Kao i za EU, koja kontinuirano povećava izdvajanja za borbu protiv „činfluensa“. U tom kontekstu ni razmatrano javno-privatno partnerstvo nije rešenje.
Ako se Kinezima ostavi auto-put na upravljanje narednih 30 godina, a da bi vratili investirano, samo se širi prostor za dolazak novih kineskih kompanija. Gde je auto-put tu su i placevi, benzinske pumpe, hoteli i ko zna šta još. U toj varijanti Kinezi ostaju u Crnoj Gori još tri decenije, a za to vreme „ko živ, ko mrtav.“
Ni manje zemlje ni...
Kineska narodna poslovica glasi: „Ko ima silu uzima silom, ko nema silu uzima pameću.“ Pametna strategija širenja uticaja ekonomskom i kulturnom diplomatijom, uz podršku kapitalnim investicijama u ciljanim sektorima — donosi rezultate. Ovakav pristup počinje da pravi velike probleme za SAD, pa čak i u državama-članicama NATO. Vojna premoć u takvim slučajevima nema presudnu ulogu.
Crna Gora je postala deo globalne politike, reči Duška Markovića se obistiniše, ali je povod drugačiji od očekivanog. Ni manje zemlje, ni većeg problema za NATO.
