Predlogom zakona o agencijskom zapošljavanju, prema saopštenju Vlade Srbije koja ga je nedavno usvojila, urediće se ova oblast i maksimalno zaštititi takozvani agencijski zaposleni. Kako je saopšteno, agencijskim zaposlenima biće obezbeđena jednaka zarada i drugi uslovi rada — radno vreme, odsustva, odmori, kao i bezbednost i zdravlje na radu i drugi uslovi rada koji se primenjuju na zaposlene koje neposredno zapošljava poslodavac.
Zašto su onda predložena rešenja, o kojima bi uskoro trebalo da se izjasne i poslanici u Skupštini, izazvala nezadovoljstvo svih sindikata koji ih nisu podržali?
Jedino izvestan — otkaz
Prava koja su navedena, ako tako odgovara poslodavcu koji ih je angažovao na privremenim poslovima, lako bi mogla da ostanu samo na papiru. Jedino što radnici zaposleni ili iznajmljeni preko agencije svaki dan mogu da dobiju bez ikakve najave i objašnjenja jeste — otkaz. A takvih radnika na lizing u Srbiji je oko 70.000.
Kako je to objasnio predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubiša Orbović, radnici zakonom nisu dobili ništa, već su samo agencije dobile pravo da ih legalno zapošljavaju i otpuštaju.
Sumnju podgreva već to što agenciju za zapošljavanje radnika, koje potom privremeno iznajmljuje nekoj drugoj firmi po ugovoru na određeno vreme, može da osnuje svako za šaku dinara, kako je slikovito primetio predsednik sindikata Nezavisnost Zoran Stojiljković.
Prema predlogu zakona, radniku koji je zaposlen na neodređeno u agenciji, a za čijim angažovanjem je prestala potreba u nekoj firmi, platu bi trebalo da isplaćuje agencija do novog angažmana. Međutim, pitanje je od čega, ako je za njeno osnivanje dovoljan sitan novac tek za obavezne zakonske takse. Zato sindikati ukazuju na opasnost od otkaza za kojim vlasnik agencije može da posegne, kako besposlene ne bi plaćao i uplaćivao im doprinose za zdravstveno i penziono osiguranje za period do novog angažmana.
Prava na papiru
Pravo na sindikalno organizovanje, koje im predlog zakona daje, takođe je pod znakom pitanja. Teško da bi se neko od radnika na lizing upustio u borbu za ostvarivanje svojih prava ako poslodavac, pod izgovorom da on ne ispunjava radne obaveze, može od agencije da zatraži da tog radnika zameni drugim. Bojazan je da bi slično moglo da se desi u slučaju da radnici zaposleni na lizing zatraže godišnji odmor, odu na bolovanje, traže plaćanje prekovremenog rada...
Na kraju i sama agencija može da bude ugašena preko noći, a sa njom i stalno zaposleni u njoj.
Mada smatraju da je bolje imati zakon koji nije idealan, nego vanzakonska rešenja kakav je sada slučaj, sindikati ipak nisu dali saglasnost na ovaj predlog zakona koji bi se odnosio na 3,3 odsto zaposlenih u Srbiji. U Evropskoj uniji udeo agencijskih radnika čini 1,6 odsto.
Međutim, U Evropi su odredili da u kompaniji u odnosu na ukupan broj zaposlenih onih na lizing ne može da bude više od 10 odsto. Kod nas pak , prema predlogu zakona, svi radnici u firmi, dakle 100 odsto njih, mogu da budu iznajmljeni preko agencije ako su u njoj stalno zaposleni.
U Srbiji je još pre dve godine bilo više od 80 agencija za zapošljavanje, upisanih u Agenciji za privredne registre.
Komentarišući predlog zakona na koji se godinama čeka, jer je i Srbija još 2013. godine u Skupštini usvojila konvenciju koju je na tu temu donela Međunarodna organizacija rada, advokat Branko Pavlović smatra da je bespredmetno ići u detalje predloženih rešenja jer je ceo koncept neprihvatljiv.
Zaposleni tamo gde ne rade
On na početku precizira da zapošljavanje preko agencije podrazumeva da je reč o radnicima koji zapravo nisu zaposleni tamo gde rade, nego u posebnom pravnom licu, odnosno u agenciji koja ih iznajmljuje poslodavcu neke firme za poslove na određeno vreme.
„Novi predlog zakona kojim se reguliše zapošljavanje radnika preko agencije je mehanizam koji je sto posto u korist kapitala i sto posto protiv zaposlenih. Njime se brišu sva prava koja su ionako smanjena svakom izmenom zakona o radu koju smo imali, zbog toga što se ovde pravno lice i mesto gde radite potpuno odvajaju od pravnog lica i mesta gde ostvarujete radni odnos. A to znači da bolovanja, godišnji odmori, unapređenja, uslovi rada... više nemaju nikakve veze sa preduzećem kod koga obavljate posao“, objašnjava Pavlović za Sputnjik.
Pošto je radnik unajmljen, ukoliko onaj za koga radi nije zadovoljan, samo će obavestiti agenciju u kojoj je potpisan ugovor o radu da usluga nije izvršena i da traže novog operativca, novog izvršioca, ukazuje ovaj advokat.
„To je, zapravo, mehanizam potpunog stavljanja van snage celokupnog radnog zakonodavstva. Ovim se sva prava zaposlenih tamo gde rade ukidaju. To će se dogoditi ako ovaj zakon bude usvojen“, tvrdi sagovornik Sputnjika, ističući da su sindikati s pravom nezadovoljni predlogom zakona.
Pavlović ukazuje na podatak da u EU tek 10 do 15 odsto radnika može biti zaposleno na taj način u firmi, jer je ta ideja o iznajmljivanju radnika nastala iz potrebe da se na tržištu obezbedi neki broj zaposlenih kada naglo iskrsnu neki nepredvidivi poslovi.
Po želji Američke privredne komore
„Ceo koncept je promašen. On bi morao da bude samo pod uslovom ako u nekom kraćem vremenskom periodu nije moguće zaposliti odgovarajuće lice, pa se onda obratite nekoj agenciji da vam reši problem, a ne u drugim slučajevima.“
Na pitanje ima li šansi da eventualno u Skupštini sve kritike izrečene na račun predloga zakona budu uzete u obzir, sagovornik Sputnjika nije bio ni najmanje optimista.
„Dok god se kod nas izglasava ono što želi predstavništvo Američke privredne komore, ovde možete da imate radne grupe i kvalitetne predloge, a da se na kraju usvoji ono što nema veze s tim. Sve je to na liniji MMF-a kao zaštitnika krupnog kapitala“, nema dilemu Pavlović.
