Čovek koji je bio logičniji od logike — priča o Peđi Isusu (foto)

Malo je tako raskošnih umova kakav je bio Predrag Ristić — Peđa Isus, kako su ga zvali. Iako iza sebe ima više od sto hramova koje je sagradio i projektovao, Ristić, koji nas je napustio u 88. godini, bio je više od arhitekte.

Njegovo delo, koje ne predstavljaju samo hramovi, govori o tome. Zaljubljenik u Savu i Dunav, Ristić je bio prvi koji je sagradio sojenicu na ovim rekama, pa se slobodno može reći da je on taj koji je Beograd spustio na obale.

Ristića je na reke naterala nužda. Kuća na Senjaku, u kojoj je rođen 17. januara 1931. godine, nakon rata bila je konfiskovana, pa je Ristić otišao na Adu Ciganliju i tamo sebi sagradio kuću, priča novinar „Studija B“ Velja Pavlović, kome je intervju sa Ristićem bio jedan od prvih intervjua koje je snimio kada je televizija „Studio B“ počela sa radom 1990. godine.

„Razgovor smo pravili u kući koju je sazidao njegov otac, u kući iz koje je bio isteran. Živeo je na Adi Ciganliji, na drvetu, pravio je kuću sam. Pričao mi je kako u to vreme, odmah posle Drugog svetskog rata, nije bilo eksera, kako je plivao po Savi da uhvati neku dasku da bi iz nje izvadio neki ekser. Onda se jednog dana naljutio, otišao u svoju kuću, provalio na tavan i tu se smestio, jer tu niko nije živeo“, seća se Pavlović.

Peđin tavan

Nakon što je provalio na tavan rođene kuće, Ristić je imao problema sa vlastima i vukao se po sudovima. Međutim, ostao je da živi na tom tavanu, koji je pretvorio u mesto gde su se okupljali brojni srpski intelektualci, među kojima se ističu Leonid Šejka, Danilo Kiš i Mihajlo Mihajlov.

Tavan u Ristićevoj kući u Senjačkoj ulici postao je tako konkurent stanu Borislava Mihajlovića Mihiza u Siminoj 9.

Odnos komunističkih vlasti prema njegovoj porodici odrediće čitav Ristićev život. Stalno je imao problema sa njima. Jednom prilikom, u kafani, priča Pavlović, u društvu sa Šejkom i sa ruskim prijateljima, uzviknuo je: „Da živi pravoslavno carstvo od Cetinja do Vladivostoka“. Završio je u Centralnom zatvoru.

„U zatvoru je pravio mauzolej za cara Haila Selasija“, priča kroz smeh Pavlović. „Odnosno, pošto mu je bilo dosadno, tražio je pribor da nešto crta. Znao je da je Tito veliki prijatelj sa Hailom Selasijem, pa je to proturio kao rad za Titove prijatelje. Pričao mi je da mora da ode u zatvorsku arhivu da pronađe taj rad, jer je to za njega bilo nešto lepo i znači mu.“

I otac Petar, inženjer i solunski borac, imao je takođe problema sa komunističkim vlastima posle rata.

„Pokazao mi je presudu. To je toliko smešno da ne može da se zaboravi: u presudi piše da je njegov otac pričao viceve po kafanama i među prijateljima i da je govorio: ’Ovo neće dugo da traje‘. I čovek je, ne znam koliko, odležao u zatvoru zbog toga. Peđa i ja smo imali ideju da napravimo majice od te presude i da podvučemo rečenicu ’ovo neće dugo da traje‘“, kaže Pavlović.

Graditelj crkava

„Antikomunizam je Ristiću bio u krvi — niko nije mogao da ga odvuče od Boga“, dodaje Pavlović.

Koliko je bio svestran i raskošan možda najbolje govori podatak da je arhitekturu posmatrao kao spoj umetnosti, graditeljstva i muzike. Njegov diplomski rad bila je koncertna dvorana u obliku instrumenta okarine, maestralno konstruisana po matematički vođenoj sopstvenoj teoriji akustike, u duhu organske arhitekture.

U doktorskoj disertaciji, odbranjenoj u Gracu, gde je kasnije i predavao, dokazao je da je u praistorijskoj civilizaciji Lepenskog vira energija virova korišćena za ribolov, veslanje i plivanje.

Neumorno je gradio crkve — između više od sto hramova koje je izgradio možda bismo mogli da izdvojimo Saborni hram u Podgorici, Blagoveštensku crkvu u Trebinju, Saborni hram u Torontu, Crkveni dom kneza Lazara u Birmingemu, Crkvu mučenika Stanka u Ostrogu…

Prva crkva koju je izgradio bila je crkva Manastira Kaona 1984. godine, koji se nalazi između Šapca i Valjeva.

„Imao sam problema, dolazila je građevinska inspekcija, u stvari, to je bila policija u džipovima. Seljaci su, međutim, na konjima čuvali gradilište i sačuvali ga“, rekao je u jednom intervjuu za „Novosti“.

Lepenski vir

Osim crkava, Ristićev život beležile su beogradske reke i Ada Ciganlija i Ada Međica, kao i Lepenski vir. Na beogradskim ostrvima gradio je kuće, sojenice, oko kojih je okupljao prijatelje i organizovao koncerte Baha i Hendla.

U Lepenski vir je stalno odlazio i lično, plivajući, dokazao svoju teoriju.

„Da bi jedna praistorijska civilizacija dorasla monumentalnim delima, mora da ima, na svom terenu, energetsku ravnotežu prirodnih tokova vode i vazduha, koji su u stanju da pokrenu transportna sredstva i privredu“, govorio je Ristić.

Kao i Nil, i kultura Lepenskog vira takođe je imala svoj zatvoreni energetski krug. Korišćenje vira za ribolov odavno je poznato u raznim civilizacijama, kao što je poznato da se virovima može kružiti bez napornog veslanja ili plivanja. Na ovaj način, ruke ostaju slobodnije za lov i za velika dela.

Svestran i originalan

Ristić je konstruisao i instrument, koji je nazvao drndafon, a koji je korišćen u filmovima „Hasanaginica“ i „Horoskop“, kao i u brojnim serijama. Drndafon je proizvodio neobične tonove pomoću metalnih klinaca koji su virili iz drvenog dela instrumenta neobičnog oblika.

Pavlović svoje prisećanje o Ristiću završava rečima da je on bio izuzetno svestran i beskrajno zabavan čovek.

„Nisam u životu video nikoga ko je bio zabavniji, originalniji od Peđe Ristića. Kada sam jednom radio intervju sa njim, spremio sam se dobro, pa sam razgovarao i sa njegovom prvom ženom i ona mi je rekla jednu rečenicu koju nikada nisam zaboravio: ’Peđa je čovek kakvog Bog napravi jednom u sto godina, ali sa takvim čovekom žena ne može da živi‘“, priča Pavlović. 

Slično zapažanje o Ristiću izneo je veliki arhitekta i akademik, tvorac projekta za Hram Svetog Save, Aleksandar Deroko:

„Dragi naš Peđa... Jedino što mogu da mu zamerim, znate, postoji tamo nekakav nadrealizam. E on je izmislio nadlogizam. On je logičniji od logike i samim tim je samu logiku doveo u pitanje.“