Andrej Stenjin se rodio i odrastao u gradu Pečora, gde i danas živi njegova majka. Od pogibije sina u Moskvu dolazi nekoliko puta godišnje da obiđe njegov grob na Trojekurovskom groblju gde je sahranjen. Prilikom poslednjeg dolaska Vera Stenjina je u razgovoru sa novinarom Sputnjika ispričala kakav je bio Andrej i kako je saznala da radi u zonama sukoba.
— Kao dete voleo je da se osami i da čita. Interesovala ga je istorija, a rado je išao u školu. Kada bi dolazio kući sedao bi za svoj noutbuk ili za knjigu i utonuo u svoj svet. Kada je poginuo, imao je 33 i po godine.
Da li ste pokušali da ga odgovorite, kada je odlučio da radi u zonama sukoba?
— Ne, ja nisam ni znala. Retko smo se čuli. On nije prvi zvao, a ja sam morala bar reč da čujem od njega. Ja sam zvala, raspitivala se za njegovo zdravlje, vreme. Po glasu sam shvatala da je sve u redu, a on nije ulazio u detalje. Bio je veoma zadovoljan, kada je dobio posao u RIA „Novosti“. Onda ponovo nije dugo zvao. Zatim sam ga pozvala, i on je rekao da se nalazi u Siriji. „Moj sin je u Siriji!“. Tada sam znala da ide tamo.
Šta ste tada osećali?
— Nisam znala da se tamo vode neki ratovi. Tada nisam baš mnogo slušala vesti. Sada veoma detaljno pratim i navijam za novinare. Eto, kada je on otišao u Ukrajinu, i kada su počeli da ubijaju novinare — Vološin, Korneljuk; tada sam pomislila da i moje dete može nestati. I opet nisam znala da je on tamo. Otpratio me je i otišao. Poklonio mi je laptop i počela sam da tražim. Kad bih videla njegove fotografije, znala bih da je živ i da je sve u redu. Tako sam ga pratila.
Kako ste saznali što se desilo?
— Saznala sam da je u Ukrajini počeo progon novinara i da obećavaju nagrade za njihove glave. Tada sam shvatila da je sve to opasno. Sećam se 17. jula, tada sam ga pozvala. On je bio dobro raspoložen, pričao je kako se smestio. Ja sam shvatila da je to bilo u Slavjansku. Zatim mi je poslao fotografije njega i nekog dečaka. Bila sam srećna što mi je to poslao. A onda jul. Imala sam neki osećaj kao da nisam živa, u meni je bila nekakva praznina. A zatim me je nazvala sestra 6. avgusta, veoma rano, oko pet časova ujutru, verovatno. Nađa je rekla da je čula na vestima da je navodno nestao novinar Andrej Stenjin. Tada sam uključila televizor i saznala iz vesti. Dugo nisam mogla da pozovem. Sve te dane sam bila poput životinje u kavezu. Nisam spavala, televizor je bio stalno uključen. I ta uznemirujuća muzika, vesti da ga traže, njegova fotografija. Zatim je doputovala sestra. Nisam ni znala kome da se obratim, a onda sam pozvala agenciju. Moja nećaka i ja smo otputovale zajedno, tamo su nas dočekali i smestili. Čekali smo vesti skoro mesec dana. Pozvao me je Dmitrij Kiseljov i rekao da su ga našli. Podržavali su me, i ja sam, naravno, zahvalna MIA „Rusija sevodnja“ i njenim saradnicima, koji su mi pružili veliku podršku. Podržavala me je i njegova devojka Vera — oni su, istina, raskinuli pre njegovog polaska; kao i njeni roditelji. Još uvek se čujem sa njom.
Išli ste u Donbas. Tamo su mu postavili spomenik.
— Prvi put sam tamo bila u aprilu ove godine. Mnogo mi je žao tih ljudi. Grad mi se veoma dopao, čist je. Čak i kada se desi bombardovanje, oni sve brzo raščiste. Mesto je veoma lepo i ono živi, ljudi su dobri. Bila sam i u školi u gradu Snižne, koja je nazvana po Andreju. Tamo su čitali pesme o njemu, a postoji i spomen soba, koja je posvećena Andreju i dvojici momaka koji su poginuli sa njim. Zatim smo otišli na mesto gde je poginuo Andrej. To je put do Dmitrovke. Na tom mestu je postavljen spomenik, za sada — drveni. Oni žele da podignu dobar spomenik. Želim, naravno, da budem obaveštena o tome, kako bih mogla da pomognem. Dva reda breza vode prema Andreju, ja sam posadila dve, a ostale su oni već bili posadili. Mesto pogibije. Možda će se jednog dana i saznati šta se tu dogodilo.
Primećujem da mnogo mladih ljudi gine u uzrastu u kom je i Hristos umro. Uostalom, i Andrej — imao je 33 i po godine. Obraćam mu se kao ikoni i on mi pomaže. Kada sam bila na grobu, pomislila sam: „Gotovo, Andrej, puštam te“. Pet godina sam želela da se sretnemo, i sreli smo se. Bila sam u Donbasu. Ali ne, sina ne mogu odvojiti od sebe. Sve to je sa mnom, do kraja.
