Da je patolog Helena Ranta, koja je bila, po vlastitom priznanju, primorana da potpiše izveštaj o dešavanju u Račku, progovorila o tome ranije pitanje je da li bi došlo do bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine. Da je glavna tužiteljka haškog Tribunala Karla del Ponte, pre nego je napisala knjigu, javno iznela detalje šta se dešava sa albanskim svedocima, ali i o trgovini organima na Kosovu — pripadnici terorističke OVK možda danas ne bi vodili politiku na Kosovu.
Ćutanje (ni)je zlato
Generali NATO trupa, to jest Kfora, činovnici Unmika i Euleksa — svako od njih ima nešto da kaže o tome šta je prava istina o Kosovu, ali sa zakašnjenjem i tek kad odu u penziju, ili kad im naprasno proradi savest. To je urađeno u knjizi „Makijato diplomatija — Kosovo mrtav ugao Evrope“ zamenika šefa privrednog i finansijskog odeljenja Međunarodne civilne kancelarije (ICO) u misiji Euleks, Nemca dr Martina Hajperca.
On je, između ostalog, opisao svoj susret u jednom baru sa Ramušom Haradinajem, kog su Amerikanci posle ranjavanja smestili u bazu Bondstil, jer im je bio potreban da bi kontrolisao Hašima Tačija, ne štedeći duboki prezir prema dvojici vođa OVK, presvučenih u evropske političare.
Žak Ogar, francuski komandos, u svom autorskom delu „Evropa je skončala u Prištini“, priznao je da nikakve „humanitarne intervencije“ NATO-a protiv Jugoslavije nije bilo, kao i da su članovi specijalnih jedinica NATO-a, posebno britanske nacionalnosti, ali i Amerikanci i Nemci, tesno sarađivali sa OVK.
Ovih dana oglasio se i finski advokat Simo Pietilainen, koji je radio u misiji Euleksa na Kosovu, a koji smatra da u kosovskim sudovima postoji visok stepen korupcije, ali i da „pored zločina i mržnje, na Kosovu postoje i slučajevi krvne osvete“, preneo je portal „Kosovo onlajn“.
Dakle, zašto su ćutali i da li bi se nešto promenilo da su na vreme iznosili činjenično stanje? Da li bi pogled međunarodne zajednice na Kosovo bio drugačiji?
Politikolog sa Kosova i Metohije Stefan Filipović za taj „fenomen“ ima jednostavno objašnjenje.
Moral ili zarada?
„U poslednjih 20 godina Kosovom i Metohijom je prošlo na desetine hiljada pojedinaca kroz misije Kfora i drugih misija — OEBS, Euleks, Unmik. I svi oni su došli sa određenim stavom da su Srbi negativci. Međutim, vreme koje su proveli na terenu brzo ih je navelo da uvide pravu istinu, pa čak i pripadnici onih država koje ni danas nisu naklonjene Beogradu. Svi oni su menjali mišljenje i stavove, ali na individualnom nivou, i nikada nisu smeli da urade ništa što bi bilo suprotno zvaničnoj politici i profesionalnoj agendi svojih komandi, koje su imali kao članovi međunarodnih misija“, objašnjava Filipović.
Kako ističe, iz tih razloga nije bilo ni snage ni volje da neko kao pojedinac iznese javno ogoljeno stanje sa terena. Tada se, dodaje naš sagovornik, ćutalo pod izgovorom da su deo kolektiva i kontingenta gde im nije bilo dozvoljeno da o tome govore.
„Sada polako određeni pojedinci završavaju svoje profesionalne karijere i postaju samostalni i nezavisni u svom delovanju i ništa ih ne ograničava da govore, a i imaju dovoljno hrabrosti i morala da iznose u javnost stvari sa terena onakve kakve one zaista i jesu“, navodi Filipović.
On veruje da će toga biti sve više, ne samo kad je reč o korupciji među albanskim liderima, zločinima koje su počinili i nestalim svedocima, već i o tome šta je zaista bio uzrok dešavanja na Kosmetu.
Srbi nisu „loši momci“
„U narednom periodu će sve više pojedinaca, iz različitih država, iznositi ’prljav veš‘ Prištine, ali i svojih vlada koje su učestvovale u kreiranju tadašnje kosovske politike. To će sigurno dati jednu novu dimenziju u pogledu međunarodne zajednice prema Kosovu. Ne kažem da će to ključno da utiče na neke stvari, ali u narednom periodu, srednjoročno i dugoročno, može da stvori uslove za kreiranje nove vizure situacije na Kosovu. Kakva je bila, kakva je sada i kakva će biti“, naglašava Filipović.
Prema njegovim rečima, konačni zaključak većine pomenutih aktera dešavanja na Kosovu bio je uglavnom da Srbi nisu ti koji su „loši momci“. U međuvremenu, ova tematika je polako počela da se probija i u medije, jer sve više novinara piše o onome čemu su lično svedočili na Kosovu ili o tome imaju relevantna saznanja, a tiču se Albanaca.
