Milica Jurić, čiji su roditelji Radomir i Ljiljana Mihić bili u koloni izbeglih Srba, ispričala je za Tanjug da su oni želeli da sačuvaju ognjište i da su zato poslednji napustili selo Donji Vaganac, blizu Plitvičkih jezera.
„Ja sam u Srbiju došla 1991. godine sa bratom, sestrom, babom i dedom, dok su roditelji ostali u Lici da čuvaju ognjište i Krajinu. Poslednji su izašli iz sela, tata je poslao mamu sa komšijama, a on je ostao. Mama je do Banjaluke stigla na traktorskoj prikolici, a posle dva dana došao je i otac“, prisetila se Milica.
Kako je navela, Ljiljana i Radomir su iz Banjaluke vojnim kamionima došli do granice sa Srbijom, a odatle su sa komšijama stigli do Srema, rekla je Milica.
U Hrvatsku su se, kaže, posle toga vraćali, ali ističe da tamo nije kao što je bilo pre rata.
„Ostale su samo ruševine, pusta sela i polja, sve je zaraslo, ostala je samo po koja stara osoba koja nema gde ili ne želi da napusti ognjište“, rekla je Milica, čiji je otac preminuo 2014. godine, majka živi u Novim Karlovcima kod Inđije, a ona sa svojom porodicom u Bačkoj Palanci.
Miloš Duduković, koji je izbegao s porodicom sa Korduna, kaže da je tokom „Oluje“ bilo strašno, nije se znalo ko kuda ide i gde će se zaustaviti.
„Ništa nisi znao. Jednostavno smo išli, a dokle ćemo i gde ćemo se zaustaviti niko nije znao. Bilo je jako teško, ne bih želeo ni da se vraćam i sećam svega što smo proživeli“, kaže Miloš.
Sa porodicom je najpre stigao u Ub, odatle su otišli u Batajnicu, a potom, preko Beograda, u Irig, gde su i ostali.
Kaže da ga podnožje Fruške gore podseća na rodni, brdoviti Kordun, a za mnoge koji su zajedno sa njim izbegli te godine, ni danas ne zna gde su.
„Posle svega toga ne zna se gde su mnogi od njih završili, ima puno nestalih, ljudi su se razbežali. Ima nas po celom svetu“, kaže Miloš, koji se posle „Oluje“ dva, tri puta vraćao u rodni Kordun.
„Video sam samo dva-tri starija čoveka, od 80 godina, nema tu života više, ni suživota“, naveo je Miloš.
Uspeo je, kaže, da proda svoju imovinu, a ima mnogo onih kojima je sve popaljeno i uništeno.
„Tamo je sve zaraslo. Hrvatska jedino održava puteve jer je to njihova zemlja, normalno je da brinu o putevima. Nikada nije bilo tako održavano kao sad. U ovom progonu uspeli su sve da reše, ostvarili su zacrtane ciljeve, a ko je nas išta pitao tada? Niko“, zaključuje Miloš Duduković.
