Komitet je izneo ovu crnu statistiku jer smatra da je danak nesprovođenja sistemskih mera i da je neophodno hitno krenuti u jaku kampanju, koja će uticati na promenu svesti vozača i pešaka.
Sputnjik se priključuje ovom apelu. Ugostili smo Milana Božovića iz Komiteta za bezbednost saobraćaja i psihologa Aleksandru Janković, sa kojma smo probali da odgovorimo na pitanje zašto smo toliko nemarni prema svom i životima drugih i šta možemo da promenimo kako bi se manje ginulo.
Opasan trkački poriv
Uobičajeno je da u letnjim mesecima strada veći broj ljudi. Aleksandra Janković kaže da na činjenicu da tokom leta strada više ljudi utiču vremenski uslovi, ali i dodaje da je vreme godišnjih odmora dodatni razlog. Više i češće se putuje, koncentracija učesnika u saobraćaju se poveća nekoliko puta u odnosu na vansezonske mesece, kaže ona.
„Deo vozača nema potrebno iskustvo za vožnju na velikim relacijama, jer veći deo godine voze po svom gradu. Imaju utisak da sve dobro prepoznaju, da će se snaći u svakoj situaciji. Jako je važno i što većina misli da će ih ’mašina izvući‘. Posebno mlađi vozači sa ’napucanim‘ automobilima ne shvataju da ne postoji takva mašina koja može izvući nedovoljno veštog vozača, posebno sa izmenjenim stanjem svesti ili imaju trkačke porive“, kaže Jankovićeva.
Jurnjava za lični rekord
Ona dodaje da se u kliničkoj praksi sreće sa ljudima koji prave lične rekorde: za koliko, recimo, može da se stigne do Soluna, to je, kaže, čudna vrsta nove društvene igrice.
Represivne mere su na maksimumu, saobraćajna policija stalno kontroliše učesnike u saobraćaju, mnogo više nego ranije, kazne su stroge, ali vozači u Srbiji, kao i pešaci i dalje ne poštuju saobraćajna pravila.
Milan Božović podseća da je novi Zakon o bezbednosti saobraćaja donet 2009. godine zamenio prethodni star 30 godina. Uvedeni su kazneni poeni, drugačije kazne, nova prava i obaveze za upravljače putevima, definisani mladi vozači i druge grupe koje raniji zakon nije prepoznavao. Sve novine preuzete su iz država sa dobrom praksom i prilagođene našim uslovima, kaže Božović.
„Naredna 2010. godina je bila bezbedna, ali zato što smo prethodno imali ozbiljnu, pojačanu medijsku kampanju o novom Zakonu i kaznenoj politici, pravima i obavezama svih učesnika u saobraćaju. Do marta prošle godine nismo imali bitne promene, tada je Zakon dopunjen, povećane su kazne. Na taj način su promenjeni i neki elementi koji nisu bili primenjivi. Dobili smo i Nacionalnu strategiju o bezbednosti saobraćaja 2015, koja je uređena po svim preporukama Ujedinjenih nacija“, podseća Božović.
Te preporuke su, prema njegovim rečima, definisale način uspostavljanja stabilnog sistema upravljanja bezbednošću saobraćaja, odnosno pokazali da se i tom oblašću može upravljati. Jedan od stubova jeste menadžment koji posmatra ceo sistem po vertikali, od vrha države do najsitnijeg sistema neke transportne organizacije ili preduzeća. Cilj je, kako kaže Božović, da se vozačka kultura i svest permanentno povećavaju.
Pešači kao kamikaze
Isto se odnosi i na pešake, koji se, prema rečima Jankovićeve, ponašaju veoma čudno, gotovo kao kamikaze, prelaze ulice sa više traka bez ikakve svesti da to može biti opasno.
Ove godine su se na beogradskim ulicama, ali i trotoarima pojavili i električni trotineti. Opasnost su i za vozače i za pešake, a Zakon ih ne prepoznaje u dovoljnoj meri. Naša gošća primećuje povećan sebičluk, egocentrizam vozača koji se ogleda u nepropuštanju drugih, bez obzira što ih na sledećem semaforu čeka crveno svetlo, pa svakako neće uštedeti vreme i brže stići do planiranog odredišta.
Bahate vozače vidimo najčešće kao neke opasne tipove u dobrim kolima, ali svedoci smo da većina, kada sedne u tu zatvorenu metalnu kutiju, doživi neku transformaciju. Urlaju i psuju i oni koji nikada ne psuju. Na naše pitanje šta pokreće agresiju i otkud toliki adrenalin, moć koju vozači, najčešće muškarci, osete za volanom, Jankovićeva kaže:
„Ponašanje u saobraćaju je svojevrstan Roršarhov test za mnoge ljude. Brojni su primeri takozvanih smirenih, vrlo kontrolisanih ljudi, a kada uđu u automobil, ne možete da verujete u šta se pretvaraju. Očigledno imaju izvesne probleme, frustracije, koje dovode do toga da nadvlada takmičarski poriv, posebno ako nemaju najbolji auto. Oni moraju da preteknu sve“, kaže naša sagovornica.
Halo, jeste li se sudarili pre ili posle mosta...
Božović, saobraćajni inženjer koji se bavi i veštačenjem, ističe da je jedna od preporuka UN i uređenje sistema koji treba da deluje nakon saobraćajne nesreće. Prvo se spasava život, to znači što brži dolazak na lice mesta, pružanje prve pomoći i transportovanje do bolnice. Idealno vreme dolaska Hitne pomoći je 15 minuta. Međutim, kod nas „zlatni sat“ često ne traje toliko, ističe Božović.
„Čest primer žalbi povređenih u nezgodama jeste most na delu puta prema Šidu, čini mi se između Rume i Sremske Mitrovice, gde postoji diskusija oko toga čija je nadležnost na tom mostu. Kada povređeni pozove Hitnu pomoć, oni ga pitaju da li je pre mosta, posle mosta ili na njemu“, priča Božović i dodaje da je reč o ljudima koji su u tom trenutku krvarili, nisu mogli da stoje na nogama.
Gosti Sputnjika su saglasni da nam treba kolektivno osvešćenje da bismo sačuvali najdragocenije što imamo, a to znači da ne treba da se oslanjamo na dovitljivost, već da razmišljamo o sebi.
„Sve što radimo treba da radimo zbog sebe, ne zato što će nas policajac videti i kazniti, već da ni na koji način ne doprinesemo problemima u kojima mi ili neko drugi može stradati“, poručuje Božović.
