Kada se 1. avgusta 1961. godine bivši marinac Čarls Vitman, pošto je ubio majku i ženu, popeo na Mejn bilding tauer, toranj koji dominira kampusom Univerziteta Teksas u Ostinu, počelo je novo poglavlje američke istorije — poglavlje u kome masovna ubistva poprimaju novu i za Ameriku potpuno unikatnu dimenziju.
Od masakra koji je počinio Vitman prošlo je 58 godina, a masakri, ili masovna ubistva, kako se nazivaju, sve su učestaliji. Menjaju se mesta, broj žrtava, ali konstanta je da su izvršena uglavnom uz pomoć pušaka.
Krvava nedelja
Od 29. jula do danas dogodila su se tri masovna ubistva u raznim krajevima SAD. Prvo, koje odnelo tri života (među njima i život sedmogodišnjeg Stivena Romera), dogodilo se kada je naoružani mladić sa puškom u rukama upao na festival hrane u severnoj Kaliforniji. Žrtava bi sigurno bilo više da policija nije reagovala na vreme.
Drugo se dogodilo 3. avgusta u El Pasu u Teksasu, na granici sa Meksikom — mladić naoružan automatskom puškom, prema izveštajima medija inspirisan krvavom žetvom ekstremiste u Krajstčerču, ubio je 20 i ranio 26 ljudi. Treće masovno ubistvo dogodilo se u Dejtonu, u Ohaju, gde je napadač ubio 9, a ranio 16 ljudi, nepunih 13 sati nakon masakra u El Pasu.
Prema američkom sajtu „Gan vajlens arkajv“ koji se bavi praćenjem masovnih ubistava u Americi, masakr u severnoj Kaliforniji bio je 264. ove godine. Međutim, zbog nepostojanja univerzalne definicije ovakve vrste masakra, broj počinjenih masovnih ubistava se razlikuje, pa dnevnik „Vašington post“ broji 166 masovnih ubistava od 1961.
Masakri i politika
Još od masakra u Ostinu raspravlja se i o političkoj dimenziji masovnih ubistava. Vitman jeste opisan kao psihički poremećena osoba, ali je njegov čin takođe stavljan i u kontekst trauma koje su veterani donosili kući iz Vijetnamskog rata.
Danas, ubistvo koje je u El Pasu počinio Patrik Krusijus stavlja se u kontekst opasnosti koju sa sobom nosi beli suprematizam. Uoči masakra, osumnjičeni ubica je navodno objavio manifest, inspirisan sličnim dokumentom objavljenim pre masakra u džamiji u novozelandskom gradu Krajstčerču, u kome napad na „Volmart“ pravda „hispanoameričkom invazijom na Teksas“.
Od Novog Zelanda, preko sinagoga u Pitsburgu i Poveju u Kaliforniji, razjareni belci stavili su masovna ubistva u službu mržnje prema imigrantima, Jevrejima i svima koje smatraju za pretnju beloj rasi, piše „Njujork tajms“.
Činjenica je da je Amerika jedinstvena po kulturi nošenja oružja. Oružje je u SAD deo tradicije, reklo bi se neiskorenjive, nalazi se u slobodnoj prodaji, a ograničenja za kupovinu oružja prilično su labava, čak i za poluautomatsko oružje.
S druge strane, činjenica je i da se društvena klima u Americi promenila, da su antagonizmi postali oštriji nego što je to bilo ranije i da su problemi sa imigracijom, dizanjem glasa ekstremnih organizacija (setimo se Šarlotsvila) i sa sve većim jazom između bogatih i siromašnih učinili da Amerika postane zemlja sve dubljih društvenih sukoba.
Da li su i učestala masovna ubistva posledica društvenih trvenja? Jesu li se ispadi mentalno labilnih ljudi pretvorili u političke činove, u unutrašnji terorizam?
Nerazmrsivi splet faktora
Sagovornici Sputnjika, sociolog Zoran Stojiljković i politikolog Aleksandar Pavić, slažu se da je posredi niz faktora, često nerazmrsivih. Nesporno je da je sloboda nošenja i nabavke oružja nešto što olakšava ovakvu vrstu individualnog nasilja, kaže Stojiljković.
„Motivi mogu biti razni, i samo treba praviti razliku je li to grupni čin, iza koga onda stoje neke političke namere, eventualni terorizam, najčešće identitetski obračuni, a sasvim duga stvar su psihološki profili koji su narušeni i koji se ne drže dovoljno pod kontrolom. Prosto, postoji veliki broj ljudi sa značajnim poremećajima koji šetaju ulicama u situaciji kada vlada kultura nasilja i kada je lako doći do oružja. Onda to eskalira na ovaj ili onaj način“, objašnjava on.
Pavić napominje da ogroman broj Amerikanaca želi da zadrži svoja prava da nosi oružje i protivi se svakom ograničenju u toj sferi.
„Deo toga je, naravno tradicija“, objašnjava on. „Amerika je osvojena oružjem. Drugo — radi se o ogromnoj zemlji, stalno ste okruženi nepoznatim ljudima, nema dovoljno policije, koliko ima kriminalaca“.
Prema rečima našeg sagovornika, Amerikanci se odupiru ograničenjima nošenja i kupovine oružja jer sve manje veruju svojoj vladi. Pavić to ilustruje na primeru stavova Nacionalne asocijacije za oružje (NRA), organizacije koja okuplja protivnike ograničenja nošenja i kupovine oružja, kako kaže, mahom konzervativce. Stav NRA je, prvo, nepoverenje da vlada može da uz pomoć svog represivnog aparata zaštiti građane od kriminala, i drugo, da su policijske snage već previše militarizovane.
Smeša koja olakšava delovanje masovnih ubica
Protivljenje ograničenju slobode nošenja i kupovine oružja uz društvena trvenja i nepoverenje prema vladi pravi, prema Pavićevim rečima, smešu koja olakšava delovanje masovnim ubicama.
„Činjenica je da bi masovna ubistva bila mnogo teže izvodljiva da postoji barem zabrana korišćenja poluautomatskog oružja, što je tamo dozvoljeno. Neverovatno lako možete da dođete do vrlo razornog, destruktivnog oružja, praktično bez ikakve provere“, kaže on.
Amerika, prema njegovim rečima, više nije ona zemlja od pre 30-40 godina — ljudi sve manje dele zajedničke vrednosti.
„Život je sve neizvesniji, sve je veći jaz između bogatih i siromašnih i sve je više onih beznadežno siromašnih. Pošto žive usamljeničkim životima, ljudi su sve više podložni uticaju medija. Lako ih je radikalizovati. Sve to zajedno — otuđenost, mogućnost da se izgubite u masi i onda možete lako da dođete do oružja, nepoverenje u vlasti, sve veća neizvesnost svakodnevnog života dovode do te opasne, eksplozivne smeše koja je stvarno unikatna za SAD, koja ubedljivo ’vodi‘ u svetu što se tiče broja masovnih ubistava“, navodi Pavić.
On dodaje da je netačna tvrdnja da su masovna ubistva plod jačanja belih suprematista, jer su nekoliko poslednjih masovnih ubistava u Americi izvršili muslimani, koji sasvim sigurno nisu beli suprematisti.
Drugo, napominje on, mnoga masovna ubistva, kao što je ono koje se dogodilo u Las Vegasu 2017. (najveće masovno ubistvo koje je izvršio pojedinac), ostala su nerazjašnjena, što podstiče sumnju da iza nekih masovnih ubistava stoji vlada, koja na taj način problem unutrašnjeg terorizma pokušava da predstavi većim nego što on u stvari jeste.
„Vrlo je vidljivo da mnogi takozvani liberalni političari, zajedno sa delovima ’duboke države‘, imaju agendu da preuveličaju opasnost od domaćeg terorizma, kao što su nekada preuveličavali opasnost od islamskog međunarodnog terorizma (a ispostavilo se da su oni njegovi glavni tvorci), da bi ’duboka država‘ ojačala sebe“, kaže Pavić.
Na pitanje šta utiče na tako veliki broj masovnih ubistava u Americi ne može se dati jednostavan odgovor, osim da je smeša faktora povezanih sa njima unikatno američka.
Na koji način kontrolisati prodaju i nošenje oružja, pitanje je koje Ameriku mori već decenijama. Jedno je sigurno — američki građani po broju su najveći posednici oružja. Prema statističkim podacima, jedan komad oružja dolazi na skoro svakog stanovnika države. Japan, na primer, ima manje od jednog komada oružja na 100 stanovnika.
Sada se govori o tome da se oružje učini bezbednijim, poput automobila — kao što je tehnologija u bezbednosti saobraćaja napredovala, tako bi trebalo usavršiti i bezbednost oružja. Kako će to, međutim, uticati na onoga ko odluči da se, kao Vitmen 1961, popne na toranj i odatle masakrira ljude? To, zasad, ostaje nerešiv problem.
