Komplikovan put do mira između Izraela i najmoćnije arapske države opisuje novinar i diplomata Dragan Bisenić u knjizi „Most ka miru – egipatsko-izraelski sporazum u Kemp Dejvidu 1978“.
„Kempdejvidski sporazum u suštini jeste osnova na kojoj počiva moderni Bliski istok, a šire, na kome počivaju odnosi između arapskog sveta i jevrejske države. Iako Kempdejvidski sporazum nije uspostavio celovit mir, bio je prvi proboj između arapskih država i novostvorene države Izrael, koji je doveo do prvog priznanja izraelske države i na taj način pokazao put ili je bio prethodnica svemu onome što je kasnije došlo“, kaže Bisenić.
Da bi došlo do Kempdejvidskog sporazuma, Sadat je morao da sprovede diplomatsku akciju širokih razmera, koja je uključivala i zaokret egipatske politike, otklon od uticaja SSSR-a i približavanje SAD, kompletnu promenu egipatske vlade, Jomkipurski rat 1973, kao i uključivanje nesvrstanih zemalja (Jugoslavije pre svega) u posredovanje između sukobljenih strana.
Sadat i Begin — ekstremisti koji su se sporazumeli
Kempdejvidski mir karakterističan je po tome što su o njemu pregovarali naizgled nepomirljivi protivnici. I Sadat i izraelski premijer Menahem Begin, dva najvažnija aktera pregovora, u mladosti su pripadali ekstremističkim organizacijama koje se nisu ustezale ni od korišćenja terorističkih metoda.
I drugi akteri pregovora, kaže Bisenić, bili su posebne ličnosti. Jedan od njih bio je tadašnji zapovednik izraelskog vazduhoplovstva i budući predsednik Izraela Ezer Vajcman.
Vajcman, tvorac izraelskog ratnog vazduhoplovstva, bio je čovek posebnog kova (britkih misli i otvorenog uma, kaže za njega Bisenić), koji se nije plašio da se suprotstavi ni premijeru, niti pojedinim ministrima u izraelskoj vladi. U Vajcmana, koji je govorio arapski, Sadat je imao posebno poverenje, objašnjava Bisenić.
„Sadat je u njega uvek imao poverenje, i onda kada su pregovori bili prekinuti ili kada se činilo da će biti prekinuti, uvek su se pojavljivale dobre usluge Ezera Vajcmana, koji je uspevao da stvori most između strana, tako da su pregovori nesmetano trajali sve vreme“, objašnjava Bisenić.
I u Sadatovoj okolini bilo je sličnih ljudi. Jedan od njih bio je šef službe bezbednosti Hasan Tohami, osoba od posebnog poverenja egipatskog predsednika (bio je i Sadatov astrolog), koji je sa izraelskom stranom vodio tajne pregovore u Maroku.
Ništa manje važna ličnost je američki predsednik Džimi Karter, koga je Sadat doživljavao kao čoveka istog porekla.
„Mislio je da religioznost i jednog i drugog gradi poverenje među njima. Ono je, u jednom trenutku, doista i postojalo. Sadat je rekao da će prihvatiti sve ono što Karter prihvati, sve što Karter potpiše, to će i on da potpiše“, kaže Bisenić.
Otklon od Nasera i SSSR-a
Da bi do pregovora uopšte moglo da dođe, Sadat je morao da učvrsti vlast u zemlji i da napravi otklon od svog prethodnika Gamala Abdela Nasera, što je učinjeno „korektivnom revolucijom“, i da se distancira od SSSR-a, čijoj je sferi uticaja Egipat do tada pripadao.
Takođe, Egiptu je očajnički bila potrebna pobeda na bojnom polju, jer je u Sedmodnevnom ratu 1967. Izrael ponizio i vojnički porazio ne samo Egipat, zauzevši Sinaj i izbivši na Suecki kanal, već i Siriju, zauzevši Golansku visoravan, i Jordan, zauzevši Zapadnu obalu i istočni Jerusalim.
Ubrzo pošto je stupio na dužnost predsednika, oktobra 1970, Sadat je šokirao mnoge građane Egipta uhapsivši dvojicu uticajnih ličnosti Naserovog režima – potpredsednika Alija Sabrija, koji je bio u bliskim vezama sa sovjetskim zvaničnicima, i ministra unutrašnjih poslova i šefa tajne službe Šaravija Goma.
Sadatova popularnost porasla je nakon što je ukinuo ovlašćenja omražene tajne policije, a takođe je primorao sovjetske vojne savetnike da napuste Egipat. Nakon toga, krenuo je da reformiše egipatsku vojsku i priprema je za novi rat protiv Izraela.
Naknadna tumačenja Sadatovih motiva da protera oko 15.000 sovjetskih savetnika kažu da je taj potez učinjen uz saglasnost SSSR-a, objašnjava naš sagovornik.
„Ni SSSR nije želeo da se zbog Egipta uvlači u sukob sa SAD. Bilo bi jasno, ukoliko bi sovjetski savetnici bili na egipatskoj strani u trenutku napada na Izrael, da bi to dovelo do konfrontacije dveju supersila, što SSSR u tom trenutku ni na koji način nije želeo. Sa druge strane, oni su želeli da Egiptu daju odrešene ruke za ograničenu vojnu akciju“, kaže Bisenić.
Istovremeno sa proterivanjem sovjetskih savetnika, dolazi do masovnih isporuka naoružanja iz SSSR-a za Egipat, što ide u prilog tezi koju Bisenić navodi.
Jomkipurski rat
Sadat u složenim međunarodnim okolnostima pokušava da skrene pažnju supersila na egipatski problem i zbog toga odlučuje da počne rat, kaže Bisenić.
„SSSR i SAD nisu želeli da svoje odnose preispituju zbog nečega što se dešava na Bliskom istoku. Da li se Sinaj ili Golanska visoravan nalaze pod kontrolom Izraela ili ne, nije bilo pitanje koje bi uticalo na globalne odnose“, objašnjava on.
Na izraelski praznik Jom Kipur, 6. oktobra 1973, egipatska 3. armija iznenada napada nekompletne izraelske snage na Sinaju i počinje da napreduje. Istovremeno, sirijska armija napada Golansku visoravan. Ovaj rat srušiće mit o nepobedivosti izraelske vojske. Iako su dometi egipatske pobede bili ograničeni (Izrael je umalo preokrenuo situaciju), rat je Egiptu doneo preko potrebnu pobedu.
„Već na samom početku uspeli su u onome što su hteli – hteli su da vrate pitanje Bliskog istoka i Sinajskog poluostrva na dnevni red velikih sila i uspeli su da pokažu da je egipatska armija sposobna da nanese udar izraelskoj armiji. To su dve stvari koje su politički i psihološki bile vrlo značajne, i Sadat je to postigao jednom hazarderskom politikom, jednom zadivljujućom kombinatorikom i veštinom“, kaže Bisenić.
Bez Jugoslavije ništa
Tito, tada etablirani vođa pokreta nesvrstanih, podržava Sadatov kurs i služi kao posrednik svih strana.
„U to vreme, Tito šalje svog šefa bezbednosti, generala Ivana Miškovića, da se sretne sa Sadatom, poslednjeg dana decembra 1972. On je tada specijalni savetnik za bezbednost i odlazi u misiju u Egipat, gde vodi dug razgovor sa Sadatom i sa njegovim savetnikom za nacionalnu bezbednost, generalom Hafezom Ismailom. U tom razgovoru važne su dve stvari. Prvo, Sadat govori da je spreman za jednostrano rešenje, za ono što je ceo arapski svet do tada odbijao – da je spreman da izađe iz arapskog bloka i da traži samostalno rešenje za Egipat. Druga važna stvar koju je rekao je da smatra da u svetu postoji samo jedna supersila – SAD“, priča Bisenić.
Treća stvar koju je Sadat rekao Miškoviću jeste da se Egipat sprema za rat. Jugoslavija je igrala ulogu i između arapskih zemalja i SSSR-a i SAD – sve poruke između lidera SAD i SSSR-a išle su preko Beograda. Tito je održavao tesne veze i sa predsednikom Svetskog jevrejskog kongresa Nahumom Goldmanom.
Pet godina pregovora bilo je potrebno da bi se lideri Egipta i Izraela sastali u Kemp Dejvidu. Američki predsednik Karter u pregovorima je primenio taktiku koju će SAD primeniti dvadesetak godina kasnije u Dejtonu.
Kempdejvidski sporazum nikada nije narušen ni sa egipatske, ni sa izraelske strane, naglašava naš sagovornik. Zbog toga se može reći da je Kempdejvidski sporazum skoro savršen mir. Međutim, niz okolnosti koje prate ovaj sporazum osporava njegovo celovito značenje.
Postoji disproporcija između istorijskih dometa sporazuma i njegove opšte prihvaćenosti. U arapskom svetu sporazum nije dobio široku podršku, dok ga egipatske vladajuće strukture poštuju. Sporazum je tabu tema u egipatskoj javnosti od ubistva predsednika Anvara el Sadata oktobra 1983.
