Na jednoj plaži u Ulcinju sa razglasa je puštena himna bivše SFRJ „Hej, Sloveni“, na šta su ustali svi posetioci i mirno stajali tokom trajanja pesme.
Bazdulj dodaje da je na toj plaži možda bilo i onih koji se „biološki ne sećaju SFRJ“, a podseća i da je „Hej Sloveni“ bila i himna Državne Zajednice Srbije i Crne Gore i da je kao takva tek pre desetak godina „otišla u političku istoriju“.
Pljuni i zapjevaj sa Bregom
„Mislim da je to rezultat prisećanja na lepšu prošlost i mogao bih da zamislim i da ljudi uglas zapevaju sa Zdravkom Čolićem ’Druže Tito, mi ti se kunemo‘. Setimo se, pre godinu ili dve kad je Goran Bregović svirao u zapadnom Mostaru, pod Bijelim brijegom, gde se pretpostavljalo da su velika većina publike Hrvati iz Zapadne Hercegovine, koji, ako možemo praviti takve stereotipe, nisu baš jugonostalgični, uglas su sa njim pevali ’Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo‘“, podseća naš sagovornik.
Događaj u Ulcinju je jedan momenat koji može biti i simpatičan i dirljiv, ali Bazdulj kaže da mu ne bi pripisivao neku političku težinu, iako su neka istraživanja poslednjih decenija pokazala da u gotovo svim eks-ju republikama građani pozitivno gledaju na SFRJ.
Kad je reč o još jakom sentimentu Jugoslovena prema bivšoj državi, gotovo tri decenije posle krvavog raspada SFRJ, Bazdulj smatra da kod ljudi postoji jedna doza ambivalencije i da raspad, eventualno sa izuzetkom Slovenije, nije doneo one „posledice kojima su se ljudi nadali“.
(Polu)protektorati između Brisela i Beograda
„Vidimo da mlađa generacija iz svih ovih zemalja masovno odlazi i da se nominalno pošlo u nezavisnost sa nekom idejom suvereniteta, recimo u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Makedoniji, a na kraju su neke od tih zemalja ispale čisti protektorati, a neke poluprotektorati. U Hrvatskoj sad veću mogućnost upravljanja na svakodnevne procese ima Brisel nego što je nekad imao Beograd“, kaže Bazdulj.
Tako da se na kraju pokazalo da nije ispalo onako kao što je obećavano kad se krenulo u „razdruživanje“.
„Da se ne lažemo, sve te nezavisnosti su nastale većinskim glasanjem stanovništva na referendumu i ti ljudi su izlazili na referendume o nezavisnosti sa nekom idejom da će im budućnost izvan Jugoslavije biti bolja“, podseća sagovornik Sputnjika.
Zato ljudi imaju „prirodnu reakciju“ na eks-ju simbole istu kao kad u privatnom životu donesu odluku koja se pokazala kao pogrešna ili ih je dovela u nezavidno stanje, a onda se nostalgično vraćaju na neki prethodni period, smatra Bazdulj.
Sudbina, božja kazna, nesrećni sticaj okolnosti…
Međutim, važno je razdvojiti privatno-emotivnu dimenziju jugonostalgije od političke, ističe Bazdulj.
„Možda grešim, čak bih i voleo da grešim, ali kad bi sad postavili pitanje ljudima na prostoru od Triglava do Đevđelije na nekom referendumu žele li ponovo da to bude jedna država, ne verujem da bi oni to izglasali, između ostalog, zato što je to još jedna psihološki logična ljudska reakcija. Svi imaju potrebu da retroaktivno opravdaju svoj prethodni izbor makar i bio pogrešan, jer jedna od najtežih stvari za ljude je da priznaju da su oni sami krivi za svoju nesreću“, kaže Bazdulj.
On dodaje da je to kao ona životna situacija kad se ljudi teše da je kriva sudbina, božja kazna ili nesrećan sticaj okolnosti. Ljudima je teško da se suoče sa vlastitom krivicom, smatra on.
Naš sagovornik je uveren da su brojni strani faktori imali upliv u raspad Jugoslavije, ali to ne bi bilo dovoljno da „među samim Jugoslovenima nisu našli vrlo voljne izvođače radova“.
A kad se vidi dokle se došlo posle raspada SFRJ, na ličnom nivou se to manifestuje kao kod nesrećnog čoveka koji se napije. Otuda imamo sitne emotivne ispade poput stajanja na himnu koja to više nije, pravljenja žurki sa eks-ju muzikom ili raznih nostalgičnih sećanja na služenje vojnog roka. Na taj način se ispoljava jedan deo te ambivalencije, dok se drugi deo ispoljava kroz „naslanjanje na sve ovo što nas danas okružuje“.
„Mogu da zamislim da je u Ulcinju bilo i Albanaca i Srba i Crnogoraca i nekih Bosanaca i da su oni svi stajali mirno, a da su se onda, posle treće ture pića — pobili. I to nije nešto čemu bih ja pridavao preteranu političku simboliku“, zaključio je Bazdulj.
