Ako neko nije zaslužio da mu se na prostorima bivše države nešto neprijatno dogodi, onda su to Bajaga, Đule Van Gog i Darko Rundek. Ipak, ova trojica rok megazvezda, još uvek prepoznatljivih u svakom kutku bivše SFRJ, mogu da potvrde ono staro pravilo da se kola uvek slome na nedužnima.
Đule Van Gog je pogođen flašom u lice za vreme koncerta u Sarajevu, dok je izvodio pesmu „Za godine tvoje“. Darko Rundek je prebijen u Beogradu 2005. nakon koncerta na „Bir festu“. I dok su njih dvojica preko incidenata prešli — Đule je nakon tridesetak sekundi nastavio koncert, Rundek je napad na sebe objasnio „posledicom vremena u kome živimo, posledicom neznanja stalnog prisustva nasilja u medijima“, Bajagin slučaj je posebno zanimljiv.
Hrvati ozvaničili netrpeljivost
Bajagi hrvatski veterani, ne prvi put, brane da peva u Hrvatskoj — prošle godine su to bili karlovački i sisački branitelji, ove godine su to branitelji iz Ploča (svi koji su nekada letovali u Dalmaciji sećaju se Ploča, nekadašnjeg Kardeljeva, gde su pristajali trajekti za hrvatska ostrva). Time Bajagin slučaj, za razliku od prethodna dva, poprima čisto političku dimenziju (ne može se dokazati da su napadi na Rundeka i Đuleta imali nešto tako u sebi, pre bi se reklo da se radi o huliganskim napadima).
Negostoljubivost Hrvatske za pevače iz Srbije, barem ona javna, nije ograničena samo na Bajagu. Poznato je da su za pevače narodne muzike iz Srbije i BiH hrvatski mediji nedostupni, dok su među građanima veoma popularni, tako su priče o tome kako iz splitskih kafića „tresu narodnjaci“ (cajke, kako ih nazivaju u Hrvatskoj), dok Torcida linčuje vaterpoliste Crvene zvezde na rivi, prerasle u svojevrstan urbani mit.
Dok je netrpeljivost prema muzici i muzičarima iz Srbije praktično ozvaničena u Hrvatskoj, dotle je kroz Beograd prodefilovalo na desetine hrvatskih pevača, svi osim Miše Kovača i pokojnog Olivera Dragojevića. Među njima i oni koji se nisu libili da ispoljavaju nacionalističke stavove i da kroz pesmu i muziku podrže nacionalističke projekte hrvatskog državnog vrha — Jura Stublić, Tereza Kesovija, Prljavo kazalište, Doris Dragović…
Nikome od njih dlaka sa glave nije falila i niko se nije obazirao na njihove nacionalističke i šovinističke istupe tokom krvavih devedesetih. Beograd ih je oberučke primio.
Incident sa Rundekom ili paljenje zastava koje je pred koncert Dina Merlina ispred Beogradske arene organizovalo jedno minorno šovinističko udruženje, pre se mogu okarakterisati kao izuzetak nego kao pravilo.
To je potvrdio i Rundek posle incidenta: „Ništa slično mi se u Beogradu nije dogodilo i moj odnos prema turneji nije se promenio. Ima mnogo više ljudi koji podržavaju normalne stvari“, izjavio je on tada. Loptu je spustio i Đule Van Gog, izjavivši da takvi slučajevi nisu ništa neobično za rok grupe.
Van sveta rokenrola
Ali, vratimo se rokenrol sceni. Rokenrol je muzika koja je, kada je nastala, izvrnula svet naopačke, prvi muzički pokret u istoriji čovečanstva koji je oko sebe okupio sve ljude, bez obzira na granice, nacionalnost, godine, pol. Prirodno bi bilo da povezuje i naš razjedinjeni region.
Međutim, kako u jednoj od svojih pesama objašnjava Džoni Keš, od karaktera se ne može pobeći, pa tako hrvatski veterani brane Bajagi da drži koncerte. Može li iko da zamisli da koncert Hladnog piva u Beogradu bude otkazan pod optužbom da su članovi benda „ustaše“. Ili, još bolji primer splitskog benda TBF. Ako su iz Splita, navijaju za Hajduk, ako navijaju za Hajduk, članovi su Torcide, ako su članovi Torcide, mrze Srbiju i sve što je srpsko. Nezamisliva situacija.
Da je Beograd drugačiji, slaže se i istoričar Aleksandar Raković, autor više knjiga na temu istorije rokenrola u SFRJ (doktorirao je na tu temu). Beograd je uvek bio gostoljubiv prema muzičarima iz drugih delova bivše Jugoslavije. To pravilo je važilo i u jugoslovensko vreme, dodaje on.
„Ovde se incidenti koji se dešavaju na koncertima kada nastupaju zvezde iz drugih bivših jugoslovenskih republika mogu nabrojati na prste jedne ruke. Međutim, kada je reč o nekim slučajevima, posebno u Hrvatskoj, tu je bilo zbog opšte zatrovanosti društva srbofobijom više incidenata protiv srpskih rok zvezda, čak je bilo i nagoveštaja da neki od njih ne bi mogli ni da sviraju u Hrvatskoj. Ali, ono što je vrlo važno, pretpostavljam, jer ne mogu biti siguran, da ti ljudi koji su pretili srpskim rok zvezdama ili ih onemogućavali da nastupaju, ne dolaze iz sveta rokenrol kulture“, objašnjava Raković.
Svet rokenrol kulture prevazilazi međusobne političke razlike, jer ova kultura predstavlja sponu koja može da premosti čak i one najdublje razlike među njenim pripadnicima, što je rokenrol radio od kada je nastao, dodaje naš sagovornik.
Kao najveća kulturna revolucija 20. veka rokenrol je premostio ideološke, verske i sve druge razlike i tako će se nastaviti i u budućnosti, smatra on.
„Međutim, ono što je suštinski najvažnije, jeste da rokenrol više nema i ne igra onu ulogu koju je igrao ranije, on više nije integrativni faktor, na njega se kao na ideju i ideologiju slobode uglavnom oslanjaju ljudi srednje, pa čak i starije generacije. U tom premošćavanju budućih razlika, na primeru jugoslovenskih republika, rokenrol neće imati takvu ulogu i imaće sve manju ulogu“, pesimističan je Raković.
Kako koja generacija bude stasavala i stara bude odlazila, rok kultura će sve manje biti spona, jer će nove generacije gubiti svest o onome što je za starije generacije značila rok kultura.
Politički huliganizam
Govoreći o napadu na Đuleta Van Goga, novinar Zoran Panović naglašava da treba odvojiti čisto huliganstvo od politički motivisanog huliganstva i podseća da je na dočeku Nove godine u Užicu flašom u glavu pogođena Ana Stanić, dok je frontmen Motorheda Lemi Kilmister dva puta „ranjen“ oštrim predmetima na ovim prostorima — jednom na koncertu u Ljubljani, drugi put na beogradskom Tašmajdanu.
„S te strane, huliganizma je bilo, ali je uvek opasnije kada je povezan sa politički motivisanim nasiljem. Interesantno je da imate ambivalentnu situaciju. U Sarajevu sam viđao više puta ogromne bilborde gde se reklamiraju nastupi izvođača iz Srbije, a sa druge strane, znamo kakva je tenzija bila kada je Nele Karajlić došao možda na nekoliko sati i kada se spustio u grad“, kaže on.
Bajagin slučaj je interesantan jer, prema Panovićevim rečima, Bajaga u sebi nikada nije nosio politički naboj, za razliku od Prljavog kazališta sa hrvatske ili Riblje čorbe sa srpske strane. Indikativna je kampanja za hrvatsko društvo koju razna braniteljska udruženja vode protiv njegovih koncerata.
Aludirajući na ime prvog Bajaginog albuma — „Pozitivna geografija“, Panović kaže da ljudi na prostoru bivše Jugoslavije žive u negativnoj geografiji i paralelnim dimenzijama. Kao primer za svoju tezu navodi koncert Željka Joksimovića, koji je popularni srpski muzičar održao u Livnu u trenutku kada je između Srbije i Hrvatske besneo carinski rat.
„S jedne strane zaista nekada izgleda kao da se Jugoslavija nikada nije ni raspala, kada pogledamo koncert Tonija Cetinskog na Tašmajdanu ili koncerte srpskih izvođača po bivšoj Jugoslaviji, a s druge strane, nažalost, imamo osećaj kao da se rat juče zaustavio i kao da će početi sutra ponovo“, kaže Panović.
