Uprkos nizu razloga zašto bi trebalo izbegavati flaširanu vodu iz boce, industrija flaširane vode nikada nije bila jača. Prodaja takozvane premijum vode koja se hvali dodacima koji imaju ekstra koristi za zdravlje u Americi je najbrže rastući sektor industrije flaširane vode, procenjen na iznos od 18,5 milijardi dolara.
Voda „puna“ svetla i ljubavi
Na 28. međunarodnom sajmu flaširanih voda „Berkli springs“ za vodu sa najboljim ukusom prošle godine je proglašena voda „frikvensi H2O“ australijskog brenda, koja se prodaje po ceni od 2,3 dolara, a reklamira se pod sloganom: „Voda prožeta zvukom ljubavi i obasjana mesecom i svetlom duginih boja”.
Veliki uspeh imala je i voda „svalbardi“, koja se prodaje po ceni od nešto više od 90 američkih dolara za litar, a dobija se iz santi leda odlomljenih sa obale Svalbarda, piše „Gardijan“, a prenosi hrvatski portal „Ekspres“.
Bilo da se crpi sa 900 metara ispod Havaja ili sa izvora na Fidžiju ili posipa zlatnim prahom, previsoka cena premijum vode uvek se pravda istim karakteristikama.
Opravdanja nikad malo
Tvrdi se da takve vode sadrže specijalne minerale koji im daju specifičan ukus, a što je poreklo vode neobičnije i bolje opisana procedura njenog vađenja i flaširanja, to je voda skuplja. S druge strane, bum flaširane vode događa se u vreme globalne nestašice pitke vode za koju se predviđa da će do 2025. godine zahvatiti dve trećine svetske populacije. Tu je i zagađenje okoline plastičnim bocama u koje se puni voda, a koje je postalo toliko strašno da stručnjaci predviđaju da će do 2050. godine u okeanima biti više plastike nego riba.
Ipak, treba uzeti u obzir da ništa ne čini flaširanu vodu boljom od vode iz slavine. U većem delu Amerike voda iz slavine je pitka, a u celoj Velikoj Britaniji voda iz slavine podleže većim kontrolama od flaširane. Na testu ukusa ispitanici nisu mogli da razlikuju flaširanu od vode iz slavine. A voda iz slavine je, dakako, i bitno jeftinija od vode iz bočica. I zdravija.
Međutim, zašto onda toliki ljudi kupuju flaširanu vodu i plaćaju silan novac za luksuzne brendove vode koji se ukusom ne razlikuje od vode iz slavine? Da li je u pitanju statusni simbol, moda ili nešto treće?
Tri razloga
Za takvu praksu postoje tri razloga.
Prvi je razlog činjenica da je pristup retkim izvorima vode vekovima bio stvar statusnog simbola, pa su, primera radi, u 19. veku termalnim izvorima vode sa navodnim lekovitim svojstvima pristup imali samo pripadnici visoke klase.
Drugi je da je danas tu moderni velnes pokret, koji kolektivno odbacuje alkohol i sokove i reklamira zdrav život i brendiranu vodu.
I treći, prema istraživanju naučnika sa Univerziteta Vaterlo u saveznoj kanadskoj državi Ontario, razlog zbog kojeg je društvo toliko zagrejano za flaširanu vodu mogao bi biti strah od smrti. Naime, u sociopsihološkoj studiji o odabiru vode za piće, naučnice Stefani Kot i Sara Volf utvrdile su da „podsetnici na to da je smrt neizbežna povećavaju sebično iskorišćavanje prirodnih resursa”.
Kako pojašnjava Volfova, kada razmišljamo o smrti javlja se instinktivno poricanje i potreba za odvlačenjem pažnje koji nas navode na donošenje iracionalnih odluka kao što su, možda i nesvesno, razmišljanje: „Kako bi planeta mogla da umre kada u ruci držim bočicu netaknute vode? Kako bih ja mogao da umrem kada donosim ovako zdrave odluke?“.
Reklama, reklama
Kanadske naučnice tvrde i da je način na koji se reklamira voda u bocama „čini posebno privlačnim protivotrovom za egzistencijalni očaj“.
Kao primer navode slogane brendova „Evijan“ i „Fidži“. „Evijan“ se reklamira pod sloganom: „Pijte mladost”, a „Fidži“ kao voda „flaširana na netaknutom izvoru“. Ali, navike se, kažu, mogu i promeniti.
Umesto da kupujemo flaširanu vodu, možemo da nosimo bočicu koja služi za višekratnu upotrebu, a koja isto može biti statusni simbol u pravom smislu.
Kotova i Volfova sugerišu vladama da promene slogane svojih kampanja. Umesto da tvrde da je plastika otrovna bilo bi bolje da idu s pozitivnim porukama i ističu da voda iz slavine poboljšava zdravlje. Države mogu da razmišljaju i o donošenju odluka o zabrani prodaje plastičnih proizvoda za jednokratnu upotrebu, što su već uradile Kanada i države EU.
