Ovo u razgovoru za Sputnjik kaže Dana Budisavljević, rediteljka filma „Dnevnik Dijane Budisavljević“, posle trijumfa na Pulskom filmskom festivalu na kojem je osvojila glavnu Zlatnu arenu, priznanje žirija kritike i nagradu publike.
Njena povest o Austrijanki koja je iz jasenovačkog užasa spasila 10.000 srpske dece, sastavljena od dokumentarnih i igranih delova, ostavila je pulsku publiku bez daha. A onda je tišinu smenio aplauz, a malo potom je sve krunisano zlatom...
„Kažu mi ljudi koji dugo pohode Pulski festival da nikada nisu osetili tako koncentrisanu tišinu: moglo se čuti kako diše 400 hiljada ljudi“, opisuje atmosferu iz Arene nagrađena rediteljka. „Kada je počela odjavna špica, prolomio se aplauz koji je trajao osam minuta i pratio nas dok svi nismo izašli na binu i poklonili se. I to je zaista bilo za ponos. Presrećna sam što je Pula tako shvatila film i na neki način mu odredila dalji život. Čini mi se da se te večeri dogodilo nešto što je veće i od samog filma.“
Dugo ste se bavili ovom temom, celu deceniju ste istraživali arhive, dokumenta, proveravali podatke, tragali za „Dijaninom decom“... Da li je takav rad samo umetnički, kako Vi gledate posle svega na svoj ukupni angažman?
— Mislim da se radi o jedinstvenom filmu i postupku, barem na nivou Hrvatske. Dijanin „Dnevnik“ sam pročitala 2010. godine, iako je on izašao nekoliko godina ranije i to baš zahvaljujući sličnosti u našim imenima. Tadašnja upravnica spomen-područja Jasenovac pitala me je da li možda znam nešto više o toj ženi, Dijani Budisavljević i da li smo možda u rodu. Do tada nisam bila čula za Dijanu. Nakon čitanja „Dnevnika“ , te tako fascinantne priče, suočila sam se s tim da je reč o jednoj potpuno nepoznatoj akciji. O Dijani je svedočila samo ta jedna fotografija koja se našla i na koricama „Dnevnika“, a svi njeni saradnici, kojih je bilo više od stotinu, bili su potpuno nepoznati: kada bismo upisali njihovo ime na „Guglu“, rezultat je bio nula. Shvatila sam da moramo potražiti njihove porodice, saznati ko su bili ti ljudi, da moramo tragati za Dijanom i za njenom decom.
Kako su ta nekadašnja deca, koja su danas vremešni ljudi, reagovali na susret sa vama?
— Svi su bili jako potreseni i zahvalni što ih je posle toliko godina neko potražio. To je priča koja je bila zakopana i u njima i u našoj istoriji.
Da li ste se smatrali hrabrom, budući da ste jednu osetljivu i zaboravljenu priču izvukli iz prašine i smestivši je u film, učinili je javnom?
— Meni se ta priča jednostavno dogodila. Kad sam pročitala „Dnevnik“, znala sam da moram dati sve od sebe da to pretočim u film, utoliko pre što mi je dato ogromno poverenje od strane Dijanine unuke, ali ne mogu reći da sam se osećala hrabrom. Pre bih rekla da sam se osećala vrlo uplašeno, jer se radilo o projektu većem od bilo čega što sam do tada radila. Trebalo je i režiserski i scenaristički i finansijski i u svakom smislu sve to dovesti do kraja. U tih deset godina, koliko je trajao ovaj rad, puno puta sam razmišljala kako sa svim tim da se izborim... Međutim, snaga koja izvire iz „Dnevnika“ i dobrota tih preživelih ljudi sa kojima smo razgovarali, ni meni ni ekipi nije dala da odustanemo. Toliko sam srećna što su i oni bili u Puli i što su videli film.
Dijana Budisavljević je netipična heroina — umesto borca sa bombama, pred nama je aristokratkinja koja se nepristajanjem na zlo uzdigla do herojstva. Koliko takva junakinja i njen čin danas mogu na pravi način biti vrednovani i biti primer, budući da živimo u veoma čudnim vremenima?
— Upravo je to za mene u ovoj priči bilo privlačno. Ja sam, razume se, na strani antifašizma i divim se svim mladim devojkama koje su krenule u borbu protiv fašizma, protiv ustaša, sa bombama i puškama... Ali, ono što je fascinantno i zašto Dijana jako odgovara našem današnjem vremenu, jeste to što je ona zapravo rodonačelnica onoga što nazivamo građanska akcija. A to je akcija koja ide mirnim putem i koja je usmerena na uverenje da se i u najstrašnijim vremenima i okolnostima neke stvari ne smeju dešavati. Ne mogu se činiti strahote niti zločini, čak i ako smo u ratu — to je Dijanina poruka. To je i ono što mi kao građani često pokušavamo izvesti. Ni mi ne idemo sa pištoljima, nego pokušavamo naterati — svako svoju državu — da ipak poštuje ljudska prava. Dijana je strašno moderan lik i baš ona nam danas jako treba. Mislim da je publika to razumela i da je otuda i bila takva njena reakcija.
Publika je izgleda pokazala da joj je potrebnija Dijana od „Generala“, Vrdoljakovog filma o Gotovini, kojeg je Vaš film „potukao do nogu“. Da li je, po Vašem mišljenju, pulska publika birala po umetničkim kriterijumima, ili je to bio izbor između dve ideje?
— To se, kada se sad gleda, tako može reći. Međutim, u stvaranju filma, pa čak i prikazivanju, mi se nismo upoređivali sa drugim filmovima. Ono što sam ja videla u Puli i ono što je na kraju zaključio stručni žiri, kao i publika i žiri kritičara, jeste da ljudi žele istinu. Da se neko ozbiljno i odgovorno bavi onim što film prikazuje. I verujem da je tu bila naša snaga. Mi smo se prihvatili jedne velike epske teme, a i sami znate da su se mnogi naši filmaši razmetali time da će raditi film o Dijani, o Jasenovcu, države su obećavale velike budžete... Međutim, baš ovakav minuciozni i ako mogu reći samozatajni rad i nepredavanje toj megalomaniji, na kraju je rezultirao ovakvom aklamacijom. Da publika to nije toliko i tako prihvatila, ne znam da li bi se žiri usudio da ovako dosudi. Definitivno se desilo nešto više od filma. Na neki način je pobedila nada u ozbiljno filmsko stvaralaštvo, ali i nada da uvek i u najgorim vremenima ima dobrih ljudi i da bi se njima trebalo inspirisati. Takođe, mislim da je ovo i velika pobeda i filma i festivala i publike. Otuda i moja nada da su pred nama neki bolji dani. Ne znam da li film može promeniti svet, ali sigurna sam da je ono što se dogodilo u Puli najava neke promene, izlaza iz blata i rovovske bitke, iz nefunkcionalnih rasprava u kojima niko neće promeniti nijednu jedinu poziciju. Ovo budi nadu da će se ići prema nekom dobru. Nada je prepoznavanje Dijane, njenih saradnika, njene dece, kao i to što im danas odajemo počast.