Bramerc je pritom naveo da je u zemljama bivše Jugoslavije i dalje prisutna glorifikacija ratnih zločinaca, kao i da međunarodna zajednica mora da ostane odlučna, jer „pravda može da pobedi i pobediće“. S druge strane, predstavnik Ruske Federacije u SB UN Genadij Kuzmin saopštio je da njegova zemlja do daljeg prestaje da uplaćuje svoj deo novca za funkcionisanje Rezidualnog mehanizma i to je objasnio i rečima — „da uprkos onome što je Savet bezbednosti UN bio predvideo, pre četvrt veka, kada je Sud za ratne zločine počinjene u bivšoj SFRJ osnovan, umesto pomirenja, izgrađen je mit da je samo Beograd odgovoran za rat na Balkanu, i krajnje su surovo kažnjavani Srbi a opravdavani drugi učesnici građanskog rata“.
Interes, a ne pravda
Advokat Goran Petronijević kaže da su Haški Tribunal i njegov naslednik Rezidulani mehanizam postali svrha sami sebi i ozbiljan parasudski parazitski organizam, koji se i dalje finansira iz legalnih ili polulegalnih izvora iz međunarodne zajednice.
„Prestankom rada ovog Mehanizma prestaju da dolaze pare i velike privilegije, koje ima ovaj mehanizam. To je u stvari samo disciplinski organ NATO, koji njime i upravlja i preko koga NATO pokušava da opere zločine koje je počinio na ovim prostorima“, objašnjava Petronijević.
Po njegovim rečima, ovo je i jedini razlog zbog čega ovaj sud, to jest Mehanizam, i dalje postoji i zbog čega Bramerc i dalje insistira da on nastavi sa radom. Što se tiče njegove izjave — da je mnogo zločina ostalo nekažnjeno, i da se ratni zločinci slave, Petronijević kaže sledeće:
„Pomirenje nije nastupilo zbog katastrofalnog rada Tužilaštva i Haškog Tribunala, uključujući i rad Mehanizma, koji nisu ni za dlaku ispunili ono što im je osnivačkim statutom bilo naloženo kao jedan od ciljeva. Trebalo je da otkriju, gone i kazne ratne zločine počinjene u sukobima u ratu na tlu bivše Jugoslavije, a oni to nisu uradili. Dakle, dobili su projektni zadatak da krivicu sklone sa dela međunarodne zajednice, koji je bio operacionalizovan kroz rad NATO na terenu, a plan im je bio razbijanje SFRJ i izazivanje sukoba iz kojih su proistekle mnoge žrtve sa svih strana; da sklone sa njih krivicu i da je prebace na Srbe“, uveren je naš sagovornik.
Krivi su samo Srbi
„Sve što se radilo u Haškom Tribunalom treba gledati u tom svetlu“, dodaje naš sagovornik, uz tvrdnju da je svaka presuda koja je tamo doneta, doneta delimično, ili u potpunosti, pod pritiskom onih koji određuju šta će se goniti kao zločin, a šta ne.
„Tako je došlo do toga da se sudilo Slobodanu Miloševiću, ali ne i Aliji Izetbegoviću i Franji Tuđmanu. Javna je tajna da je Saudijska Arabija donirala 120 miliona dolara pomoći za rad Haškom Tribunalu, i uslovila Tribunal da se optužnica koja je već bila pripremljena za Aliju Izetbegovića ne procesuira dok je ovaj sarajevski političar živ. Tako je i bilo. Bramerc nikada nije porekao da su svi lideri iz regiona snosili deo krivice, ali samo je Milošević odgovarao… Samo je on uhapšen. I Franjo Tuđman je umro, a nikada nije procesuiran“, podseća naš sagovornik.
Petronijević skreće pažnju da i mi snosimo deo krivice za to što je epilog rada Haškog tribunala takav kakav jeste, jer se naše Tužilaštvo za ratne zločine nije dovoljno angažovalo da pokrene i procesuira slučajeve u kojima su Srbi bili žrtve: od Kosova i Metohije, preko BiH, sve do Hrvatske i Slovenije.
„Niko nije procesuiran zbog raseljavanja skoro milion Srba sa prostora Kosova, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Niti se naše Tužilaštvo bavilo ratnim zločinima počinjenim nad Srbima na prostoru bivše Jugoslavije, a moglo je. Pitanje je zašto to nije uradilo. Prvi put sam od naše Ministarke pravde Nele Kuburović u Savetu bezbednosti UN čuo da stav tužioca Mehanizma za međunarodne krivične sudove u Hagu, prema kojem napredak Srbije u evrointegracijama treba uslovljavati saradnjom sa Mehanizmom, ulazi u politički kontekst saradnje Srbije sa EU, a pravni argumenti se zamenjuju političkim. To je za pohvalu“, kaže on.
Komentarišući izlaganje ruskog predstavnika da će ukinuti finansiranje ovog tela, Petronijević primećuje da je Rusija sa ovom idejom trebalo ranije da se uključi.
Zašto nije, odgovor je dao Anatolij Kapustin, predsednik Ruske asocijacije za međunarodno pravo. On je podsetio da je principijelni stav Rusije bio da se rad Tribunala i njegovo finasiranje završi do datuma koji je odredio Savet bezbednosti.
Upozorenje Rusije
„Kako oni nisu uspeli da sve slučajeve razmotre do tog datuma, mi nastavljamo da ih kritikujemo i da pozivamo da rad Mehanizma svedu u neke okvire, jer se inače to pretvara u bure bez dna u koje sipaš i sipaš. Tako i oni odugovlače bez kraja i konca. Rok utvrđen Savetom bezbednosti je istekao; prihvatili smo da bude formiran Mehanizam, računajući da će on dosta brzo završiti sa radom. A ono što oni sad rade, bez sumnje izlazi iz okvira njihovog mandata. Upravo je to stav i našeg Ministarstva spoljnih poslova“, objašnjava naš sagovornik iz Rusije.
On upozorava i na pokušaje Haškog mehanizma da prekorači svoju nadležnost.
„Jedan od razloga za zahteve za okončanje rada mehanizma jeste njihov pokušaj da prošire sferu svog rada, iako Rezolucija UN određuje jasne okvire njihove nadležnosti. Sada stižu informacije da oni, recimo, formiraju grupe za istragu krivične odgovornosti pripadnika Islamske države. Ne kaže se da će to direktno ući u delokrug njihovog rada, ali postoji sumnja da bi hteli i to da uključe u svoju nadležnost, a ta pitanja im nisu poverili ni Savet bezbednosti, ni države članice“, napominje predsednik Ruske asocijacije za međunarodno pravo.
Kapustin objašnjava i način na koji Rusija može da prekine finansiranje Mehanizma u Hagu.
„Novac koji generalni sekretar izdvaja za rad Mehanizma je poznat. Zna se i udeo koji daje Rusija. Mislim da možemo davati i manju sumu, proporcionalno sumi koju sada izdvajamo za taj Mehanizam. Ali to je ozbiljan pravnički posao, jer zadire u interese veoma velikog broja država“, kaže on.
Tokom 24 godine rada Haškog Tribunala, više od polovine proglašenih krivim u sudnici bili su Srbi. Oni su osuđeni na ukupno 1.138,5 godina zatvora, dok su ostali akteri ratnih sukoba (Hrvati, Albanci i Bošnjaci) zajedno dobili trostruko manju kaznu. Prema dosadašnjim podacima Hrvati su osuđeni na 249 godina zatvora, Albanci na 13, Bošnjaci na 42 godine, dok je samo jedan osuđeni iz Makedonije, i iza rešetaka će provesti 12 godina.
