Makron je položio cveće na njen grob u Aleji Velikana na Novom groblju, gde se susreo sa potomcima žene koja je nosilac najviše odlikovanja u istoriji ratovanja.
Među njima je bila i Dragica Nikolić, unuka rođenog brata Milunke Savić.
Dragica veruje da je Makron hteo lično da poseti grob velike srpske junakinje i da joj se pokloni.
„Shvatila sam da je on puno čitao o njoj. Ono što sam videla — to je bilo jedno dostojanstveno, iskreno i sa mnogo poštovanja poklanjanje senima Milunke Savić“, svedoči nam Nikolićeva.
Odlazak u rat
Ona nam vraća priču na početak. Kaže da je povod za Milunkin odlazak u Prvi balkanski rat daleko od romantizovane predstave o tome da je jedna mlada žena to zaista želela. Volela je Srbiju, ali da ode u rat za nju — na to je pre svega uticalo vaspitanje.
„Ne treba zaboraviti da se tada negovala porodična tradicija, da su se u skoro svakoj srpskoj kući posebno isticali čast i dostojanstvo, morao je da se žrtvuje neko iz kuće“, priča naša sagovornica.
„Kada je počeo Prvi balkanski rat u porodici se razgovaralo o tome ko može da krene, jer je neko iz kuće trebalo kao dobrovoljac da se nađe na frontu. Milunkin brat Milan bio je još mlad, nije bio ni punoletan, bio je jedino muško dete. To je bilo izuzetno važno za srpske kuće na selu, jer jedinac ako ode u rat i pogine, šta onda činiti“.
Ožiljci do kraja života
Tokom Balkanskih ratova i tokom Velikog rata Milunka Savić je četiri puta ranjena. Dok se oporavljala u Bizerti, posetio je admiral Emil Geprat i bodrio je da se brže oporavi, a svoju naklonost pokazao je i posle rata. Na paradi održanoj u Parizu, povodom desetogodišnjice pobede u Velikom ratu, tražio je da se za Milunku sašije bela generalska uniforma, iako je bila samo narednik.
Dragica priča:
„Milunka se nikada nije žalila. Pokazivala nam je rane, videli smo, to su bili strašni ožiljci, na grudima, na nogama. Da li je trpela bolove, to nismo mogli znati. Bila je izuzetno hrabra, bila je čvrsta, snažna žena, svoj krst je nosila sa dostojanstvom i sa ponosom“, priseća se Nikolićeva svoje bake.
Deca, najveće ordenje
Po završetku Velikog rata odbila je kuću i penziju, koji su joj ponuđeni u Francuskoj i odabrala je da živi u zemlji za koju se borila; u zemlji u kojoj je zaboravljena i od ljudi i od države. Prva zaposlenja nakon rata nalazi u Bosni i Hercegovini, kao kuvarica, bolničarka, kontrolor u fabrici vojnih uniformi... Po prelasku u Beograd — čisti banke i kafane.
Za ratne zasluge dobila je orden Legije časti, najviši francuski orden — Ratni krst i tako je postala jedina žena na svetu koja je nosilac ovog ordena.
Nosilac je zlatne Karađorđeve zvezde sa mačevima, zlatne medalje za hrabrost Miloš Obilić, kao i Albanske spomenice i spomenice Solunskog fronta, ali je njeno najsvetlije ordenje — svako od tridesetoro dece koje je izvela na put; pa čak i dete smrtnog neprijatelja iz rata — jednog bugarskog oficira.
„Kad ona proceni da dete može da bude uspešno, da ne bi ostalo negde ugroženo, ona ga je uzimala, dovodila u kuću, hranila, negovala, vaspitavala. Radila je po dva, tri posla, koliko je bilo potrebno da bi prehranila tu decu. Moj otac je pričao kako je došla tokom Drugog rata, kada je bila velika nestašica u Beogradu, kad je bilo mnogo gladi, u Koprivnicu, i od dede Milana uzela prase od 40 kilograma. Da se meso do Beograda ne bi pokvarilo, živog ga je odnela do Brusa, na ramenima“, priča nam Nikolićeva.
Dragica Nikolić je poslednja rođena u kući Savića u Koprivnici kod Jošaničke banje, odakle je i Milunka. Ta kuća je danas renovirana i konzervirana zahvaljujući Ministarstvu kulture. Naša sagovornica je poslednje od čak tridesetoro dece, koje je u Beogradu prihvatila, negovala i školovala besmrtna Milunka.
„Dolazak u Beograd je za mene bilo nešto posebno, tada sam prvi put videla voz i tako veliki grad, osvetljen i svetleće reklame koje su za mene bile fascinantne. Milunka me je vodila u Zoološki vrt, u pozorište. To je tek bio pravi doživljaj za mene“, priseća se.
Pored toga što je neprekidno radila da bi prehranila usvojenu decu, o životu Milunke Savić u toku i posle Drugog svetskog rata — malo se zna. Za zasluge u ratu od države je dobila imanje u selu Stepanovićevo, nadomak Novog Sada. Tu je podigla kuću, ali je istu poklonila sestri. Svu decu podigla je u skromnoj kućici bez kupatila na Voždovcu.
Godinu dana pre smrti, 1972. godine, od Skupštine grada Beograda dobila je jednosoban stan u beogradskom naselju Braće Jerković.
Dragicu Nikolić smo pitali kakav je stav imala prema komunističkim vlastima i da li je uopšte očekivala počasti.
„Nikada je nisam čula da to komentariše. Nikada se nije žalila na život koji je živela i na odnos države, vlasti i uopšte naroda prema njoj. Smatrala je da svoju dužnost radi onako kako treba. Da čini ono što može, koliko je to u njenim mogućnostima, u drugo se nije mešala“.
Vreme zaborava
Dragica Nikolić je punih deset godina sa svojom porodicom živela u Rusiji, otišli su u tu daleku zemlju 1989. godine. To je period kada joj je bilo izuzetno žao što se Milunke niko u Srbiji ne seća, što su je svi zaboravili, što se o njoj ne govori u školi, ali ni u porodici Savić.
„Bilo je vreme kada nije baš bilo ni poželjno pričati o njoj. Potiskivana je čak i tamo gde se to ne očekuje. To što su Rusi svoju istoriju tako lepo sačuvali, što cene svakog borca, svakoga ko je učinio nešto za državu, to je bilo posebno zadovoljstvo videti, a sa druge strane i osećaj tuge i sete — što mi to nismo uradili za našu Milunku“.
Samo ne laž i krađa
Nikolićeva kaže da je njena baka, pored borbenog duha koji je krasio u ratu, u mirno vreme bila tiha i dostojanstvena, iako se seća i situacija kada nije mogla da nešto prećuti i morala je da kaže ono što misli, iako se drugi sa tim nisu slagali.
„Milunka je rušila sve barijere i predrasude. Za nju nije postojalo ništa nemoguće. Jednom je rekla mom ocu: ’U životu možeš da radiš sve, osim da lažeš i da kradeš. Sve drugo nije sramota‘. Tako je i postupala“.
Na kraju razgovora za Sputnjik pitali smo je — šta bi Milunka Savić rekla francuskom predsedniku, da je ona imala priliku da se sretne s njim.
„Mi znamo da se Milunka borila za našu staru Srbiju, za oslobođenje srpskih teritorija — kojima pripada i Kosovo. A šta bi rekla predsedniku Makronu, zaista ne bih mogla da kažem, ne znam kako bi reagovala. Svakako smatram da bi i ona bila počastvovana što joj se ukazuje prilika da se sretne s njim“.
O tome koliko je Milunka Savić bila ponosna što je Srpkinja, ali i o intimnom odnosu naše gošće sa jednom od najvećih žena srpske istorije — saznajte više iz video priloga.
