Svaka mreža koja se daje besplatno, uključujući i mreže na aerodromu — su mreže sa visokim stepenom rizika i slabo su branjene. Ako se na takve mreže povezujete nezaštićenim telefonima — vaši podaci ili fotografije lako mogu biti zloupotrebljeni.
Upad u takav otvoreni sistem veoma je lak zadatak za hakere koji mogu da zloupotrebe sve vaše podatke.
Zoran Stanojević, urednik internet portala RTS-a, ističe za Sputnjik da prilikom kačenja na bilo koju mrežu koja je slobodna i besplatna — ljudi treba da znaju da je na njoj stepen zaštite najmanji mogući, ukoliko ga uopšte i ima.
„To je kao da koristite javni toalet. Mi ne znamo šta se na toj mreži događa. Sasvim je moguće da se na tu mrežu, za susednim stolom ili u susednoj sobi kači i neko ko ima loše namere i ko će, zahvaljujući slabostima mreže, ući u vaš slabo zaštićeni telefon ili laptop i sa njih pokupiti podatke koji su mu potrebni“, navodi za Sputnjik Zoran Stanojević.
On savetuje da je najbolje da se prilikom bilo kakvog putovanja van zemlje, tamo gde nemamo mobilnu mrežu na telefonu koju plaćamo svom provajderu — kupi kartica koja bi omogućila da imamo plaćen pristup internetu. Tako mnogo bolje štitimo svoj telefon, nego pristupanjem slobodnim mrežama, koje su potpuno otvorene.
„Pristupanje na besplatnu vaj-faj mrežu je isto kao kada koristite kompjuter na poslu. Vašem kompjuteru na poslu može da pristupa lokalni administrator, a ukoliko dođe do šifre, vašem kompjuteru može bilo ko da pristupi“, objašnjava Stanojević i precizira — da mi ne znamo ko je administrator slobodne mreže.
Želimo samo da se što pre povežemo na internet i ne razmišljamo da li je tu mrežu možda postavio neko ko nema dobre namere.
„Moguće je da neko otvori mrežu i omogući svima povezivanje. Mnogi sa radošću uskaču u mrežu i ne razmišljaju da taj neko može da ulazi u vaš telefon i da po njemu radi šta hoće. A većina ljudi nema nikakvu zaštitu na mobilnom telefonu koja bi nekog sprečila da prikuplja podatke sa njihovog telefona.
Objašnjavajući da je najbolje da telefon bude zaštićen softverskim programom ili makar šifrom za otključavanje, Stanojević navodi da je najopasnije to što neko može da prati kompletnu aktivnost na vašem telefonu.
„Ako uđe i prati šta ukucavate, videće vaše šifre, ukoliko ubaci softver za praćenje. I zato kada radimo bilo šta što je u vezi sa osetljivim transakcijama — bolje je da to činimo na mreži koja je obezbeđena“, zaključuje Stanojević.
Naš sagovornik ističe i da ljudi treba da budu svesni u kakav se rizik upuštaju kada koriste nezaštićenu mrežu.
„Problem sa hotelskim internetom je taj što hoteli generalno stavljaju veoma mali akcenat na zaštitu hotelskog slobodnog interneta, ne angažuju stručnjake koji obezbeđuju mrežu. Čak ih ne angažuju ni za zaštitu sopstvene mreže, pa se dešava da čujemo da su provaljene kartice svih gostiju, jer hoteli do sada nisu smatrali da su njihove kompjuterske mreže nešto što mora dobro da se brani. A tek otvorene mreže — one su gotovo potpuno nezaštićene“.
U hotelima je dovoljno da ukucate broj sobe i prezime i izlazite na mrežu. Ako slučajno znate ko se nalazi u određenoj sobi i znate mu prezime, možete bez problema da se ulogujete kao ta osoba i da tako upadnete u sistem.
Stanojević napominje da je neophodno zaštititi i kućnu mrežu šifrom. U inostranstvu je preporučljivo koristiti mrežu mobilnog provajdera, jer oni štite vaše podatke i na tu aj-pi adresu ne ulaze drugi ljudi.
Svaka mreža koja se daje besplatno, uključujući i mreže na aerodromu — je mreža sa visokim stepenom rizika i slabo je branjena.
