Pobednik prestižnog međunarodnog takmičenja „Čajkovski“, izuzetno nadareni mladi umetnik Haknazarijan, pobrao je sve simpatije srpske publike još 2016. godine, kada je nastupao na istom festivalu. Ovaj put svirao je violončelo pod dirigentskom upravom svog brata Tigrana.
Ovo je Vaše drugo gostovanje na Mećavniku i drugi intervju za Sputnjik, za koji ste istakli da ga često pratite i vrlo cenite. Kako Vam se sviđa atmosfera na ovogodišnjem „Kustendorf Klasiku“? Koliko je on napredovao u odnosu na 2016. godinu, kada ste bili prošli put?
— Da, zaista sam veoma srećan što sam ponovo ovde na Mećavniku. Volim Sputnjik zato što je, kao prvo — to izuzetno dobra medijska kuća i često ga slušam u Jermeniji, a kao drugo mogu da kažem da je Sputnjik meni nešto veoma blisko. A što se festivala tiče, nažalost, došao sam juče, odmah sam pošao na probu i nisam uspeo baš mnogo da osetim atmosferu, kao što je to bio slučaj prošli put. Ali vidi se da je festival napredovao, da se razvija i atmosfera je isto tako prekrasna kao što je bila te 2016. godine. I priroda i ljudi. Ovde se oseća toplina u vazduhu i to je veoma, veoma prijatno. Baš sam srećan što ponovo imam priliku da učestvujem.
Nastupate pod dirigentskom palicom Vašeg brata Tigrana Haknazarijana. Zašto se svi Haknazarijanovi bave klasičnom muzikom?
— Da. Kao prvo veoma sam srećan što sam se vratio ovde na festival. Još mi je prijatnije što ću nastupiti sa bratom. Moj rođeni brat će da diriguje, a moj brat od strica će se takođe naći u orkestru. Znate, to je talenat koji smo nasledili od naših roditelja, koji su zaista izuzetni muzičari. Mama je pijanistkinja, tata je violinista. Oni su profesori na Jermenskom Konzervatorijumu i glavni su „krivci“ što smo izabrali ove pozive. Zarazili su nam tom ljubavlju prema muzici.
Kako izgleda kada se dva brata nađu u orkestru? Ko kome tu diriguje?
— Znate, mi imamo veoma dobar odnos, potpuno se razumemo u pola reči. Ne moramo mnogo da govorimo i nemamo nikakve konflikte niti nesporazume, nikada se to nije dešavalo među nama. Svako zna svoj zadatak. Imamo veoma dobar odnos i Tigran i ja se veoma, veoma dobro razumemo. I uvek mi je prijatno da nastupam sa Tigranom.
Koliko je fizički zahtevno svirati violončelo?
— Fizički naravno, violončelo traži mnogo energije, na primer, mnogo više nego, recimo, violina ili neki drugi instrument. Upravo zato što je veoma veliki instrument, ima veliku amplitudu kretanja. To je na neki način kao neki mali trening kad svirate. To što sve vreme nosim teške kofere, po čitavom svetu, mislim da mi nekako pomaže i da bolje sviram violončelo.
Znači ne treba Vam trening?
— Pa znate, u stvari mi je potreban. Zato što mi violončelisti instrument sviramo uvek u jednoj pozi i svakom od nas kada smo u tom položaju, trpi kičma, zbog položaja tela u jednoj poziciji. Trening je nama muzičarima zaista još potrebniji nego drugima. Zato što moramo da obezbedimo da svi mišići rade. Tako da ja ponekad kada mi ostane malo snage posle nastupa, iskoristim da odem na neki trening.
A kako se violončelom emocija dovodi do vrhunca? Da li je neophodna samo dobra tehnika, ili?
— Biće da je ovo „ili“. Zato što je tehnika veoma, veoma važna, ali tehnika je nešto čime ne možeš baš mnogo da začudiš ljude. Ona je na prvom mestu i tehniku morate imati, ali ona retko prenosi tu dubinu emocija, utiske koje vi želite da prenesete publici. Sve te emocije mogu da se prenesu samo preko prave muzike koja zahteva od muzičara pre svega da pronikne u delo, u smisao muzike. Mi muzičari smo praktično most između kompozitora i publike.
U Vašoj biografiji je istaknuto da svirate violončelo Đuzepe Gvarneri iz 1707. godine gudalom F.X. Tourte i Benoit Rolland. Možete li da nam pojasnite o kakvim muzičkim instrumentima-antikvitetima je reč?
— To je veoma važno za mene pošto postoji jedan deo muzičara koji misle da je dobro da imaju neki antikvarni instrument, a neki misle da savremeni isto može da prenese emociju. Međutim, ja više volim starije italijanske instrumente, ne naravno sve, postoje odabrani majstori — Stradivari, Montanjana, Gvarneri, Amati, koji imaju izuzetan tembr zvuka i zapravo svirati na takvom instrumentu predstavlja veoma veliko zadovoljstvo. Zašto se u mojoj biografiji navode i gudala? Zato što veoma malo ljudi i ne shvata koliko je bitno gudalo. A pedeset odsto uspeha nastupa zavisi od gudala. Ja sviram sa dva gudala — jedno je napravio legendarni majstor ranga Stradivarija, a drugo je prošle godine Francuz Benoa Roland specijalno kreirao za mene. On je najbolji majstor za gudala na svetu u ovom trenutku i mislim da će za nekih 100 godina njegovo ime biti isto tako legendarno kao i ime starog majstora — Turta.
Iako dolazite sa Istoka, vrlo ste popularni i traženi na Zapadu, od Karnegi hola preko Londona i Los Anđelesa. Znači li to da klasična muzika ipak prevazilazi političke tenzije?
—Da. Muzika je apsolutno bezgranična. To je univerzalni jezik u svetu. Muzika je van politike, van geografskih granica. Muzika je jezik emocija. Mi tako izražavamo svoje emocije. A te emocije su veoma slične kod svih ljudi, u svim zemljama, kod svih nacija. I zato smatram da su kompozicije poput onih Rahmanjinovih, Prokofjevih i Skrjabinovih univerzalne i da njihov jezik razume svaki čovek. Bilo da se nalazi u Japanu, Americi, Brazilu ili u Africi.
Koliko je trenutna politička situacija u svetu inspirativna za mlade umetnike i uopšte za taj stvaralački zanos?
— Ako ćemo iskreno ja ne gledam na globalnu situaciju, na dešavanja u svetu kao da je to nešto mnogo bolje ili mnogo gore u odnosu na pre 100 ili 300 godina. Uvek je bilo ratova, uvek je bilo tih religioznih trvenja, a pri tom uvek su genijalni kompozitori bili nadahnuti. Oni su stvarali, a svaki period nešto konkretno nadahnjuje. Recimo 5. Betovena simfonija je bila inspirisana Napoleonom, ili recimo genijalna 7. simfonija Šostakoviča je bila napisana u okupiranom Lenjingradu. I sada verovatno ako gledate celu tu situaciju u svetu, ona takođe nekako utiče na nas i primorava nas da se što više trudimo da preko muzike povežemo ljude.
Imaju li jermenska i srpska muzika nešto zajedničko?
— Da, imaju. To je taj kolorit i temperament. Ritmovi su veoma, veoma negde slični, negde po harmoniji i nisu. Ali ipak, ova toplina i čak i neka bezbrižnost je prisutna i u jermenskoj i u srpskoj muzici.
Da li ste naučili neku srpsku pesmu tokom ova dva Vaša boravka u našoj zemlji?
— Nisam za sada, ali ću obavezno da naučim. Bilo nam je teško da bilo šta naučimo, jer ćemo praktično danas svirati premijeru koncerta moga druga Đovana Solima. I tamo takođe ima veoma mnogo stilova — i irski i rok i istočni i američki. On je to napisao specijalno za ovo današnje izvođenje. Mi baš sa nestrpljenjem čekamo da prikažemo to prekrasno delo ovoj publici.
