Nekada je ideja o upotrebi nuklearnog oružja u stvarnom sukobu bila tabu i do te mere — da je niko nije otvoreno ni razmatrao, napisao je u autorskom tekstu za RT Darius Šahtahmasebi, novozelandski politički analitičar i specijalista za američku spoljnu politiku na Bliskom istoku.
Čemu nas je istorija naučila
Kako je naveo Šahtahmasebi — treba se samo setiti kraja Drugog svetskog rata da bismo shvatili koliko je katastrofalna i štetna upotreba nuklearnog oružja na civilnom stanovništvu. Ipak, nisu nam potrebni primeri Nagasakija i Hirošime da bismo znali da bi upotreba nuklearnog oružja bila zastrašujuće i krivično delo.
Vojska Sjedinjenih Država je odlučila da je jedina šansa koju ima za održavanje preimućstva svoje imperije — aktivno razmišljanje o scenarijima i situacijama u kojima bi trebalo da iskoristi nuklearno oružje.
Izrada nuklearnih planova signal neprijateljima SAD
Prema junskim izveštajima nuklearnih operacija u Pentagonu, ili Zajedničkoj publikaciji 3-72 (koja je učinjena privatnom nedugo nakon objavljivanja) — SAD veruju da „izrada nuklearnih planova šalje važan signal protivnicima i neprijateljima — da SAD imaju sposobnost i spremnost da upotrebe nuklearno oružje za sopstvenu odbranu i za odbranu svojih saveznika i partnera“.
„Nuklearne sposobnosti predstavljaju vitalni element nacionalne odbrane“, navodi se u dokumentu, gde piše i sledeće:
„Nuklearne operacije su one aktivnosti u okviru vojnih operacija, koje uključuju odvraćanje, reagovanje na krizu, procenu napada i povratak stabilnosti.“
Pentagon očigledno veruje da je „neophodno i razborito planirati opcije upotrebe nuklearnog oružja, pre nastanka kriza“, navodi autor teksta i dodaje — da to uključuje „načine za procenu očekivane delotvornosti tih opcija pre izvršenja, kao i sredstva za procenu prirode i obima neželjenih posledica“.
Međutim, kako dalje analizira Šahtahmasebi — američka vojska se, verovatno, ne zaustavlja na tome. Prema tom dokumentu — „planiranje i operacije ne smeju da se koriste izolovano, već moraju biti planirani u okviru sveukupne šeme napada“. Takođe se navodi i da — „komandanti moraju imati sposobnost brzog prepoznavanja i udara na ranije neidentifikovane ili nove ciljeve“.
Spektar nuklearnog ratovanja
„Zaboravite na nuklearni dogovor sa Iranom. Gde je američki nuklearni dogovor? Gde je zajednički sveobuhvatni plan akcije za zaustavljanje globalnog uništenja nuklearnim holokaustom od strane milijardera, nekadašnje TV zvezde rijaliti programa?“, pita se Darius Šahtahmasebi i pronalazi odgovor u samom dokumentu, čiji deo prenosi u svom autorskom tekstu:
„Spektar nuklearnog ratovanja može da se kreće od taktičke primene, preko ograničene regionalne upotrebe, do globalne primene od strane prijateljskih snaga i/ili neprijatelja“.
„Pre pada Berlinskog zida, svaka američka artiljerijska jedinica u Evropi bila je spremna za nuklearno ratovanje. Posle 1991. godine ovo se, navodno, sve promenilo. Međutim, nedavno objavljeni, a zatim i dopunjeni dokument, koji je objavljen od strane NATO tela, konačno je priznao ono u šta smo svi sumnjali — da se američke nuklearne bombe skladište u Belgiji, Nemačkoj, Italiji, Holandiji i Turskoj (ukupno oko 150)“, jasan je Šahtahmasebi.
Preti li nuklerani holokaust
SAD su jedina zemlja koja je rasporedila nuklearno oružje tokom bitke. Trampova administracija je u februaru ove godine obustavila svoje obaveze prema Sporazumu o nuklearnim snagama srednjeg dometa (INF) i objavljuje brojne dokumente koji sugerišu da aktivno razmišljaju o ponovnom korišćenju nuklearnog oružja.
Nekako, upotreba nuklearnog oružja je samo zastrašujuća ili vredna diskusije, ako se u raspravu uključe zemlje poput Rusije i Kine. Samo pogledajte primer — da SAD skladište nuklearno oružje u Turskoj. Amerikanci kažu da će isključiti Ankaru iz svog programa borbenih aviona F-35, ali samo zato što je Turska kupila napredni S-400 sistem protivraketne odbrane iz Moskve. Sa druge strane, Sjedinjene Države nisu ni trepnule na neuspeli pokušaj državnog udara u Turskoj, kada je napredno nuklearno oružje moglo dospeti u neke veoma neiskusne ruke.
„Ko god povuče okidač ovog nuklearnog holokausta — na kraju će snositi krivicu za ono što dolazi, ali, po mojoj proceni, istorija, ili ono što je od nje preostalo, će se setiti bezobzirnosti Trampove administracije i onih administracija koje su služile američkoj imperiji pre nje“, zaključio je Darius Šahtahmasebi u autorskom tekstu za RT.
