Japanski premijer Šinzo Abe na samitu G20 u Osaki snažno je branio globalni trgovinski poredak i slobodnu i otvorenu ekonomiju kao temelje globalnog mira i napretka. Na opšte iznenađenje, samo tri ili četiri dana kasnije — Japan je krenuo Trampovim protekcionističkim stopama. Objavio je 1. jula da će ograničiti izvoz tri hemikalije u Južnu Koreju, koje se koriste za izradu ključnih delova „pametnih“ telefona i za druge napredne tehnologije.
Obostrano štetan potez
Južna Koreja je najveći proizvođač čipova, dok je Japan njen najveći snabdevač hemikalija koje se koriste u njihovoj proizvodnji. Nesumnjivo obostrano štetan potez Tokio je objasnio pitanjem nacionalne bezbednosti, jer su, navodno, neke južnokorejske kompanije neprikladno upravljale hemikalijama koje spadaju u posebnu kategoriju — zato što imaju potencijal za vojnu upotrebu.
Južnokorejci su, izgleda, bili više ljuti nego iznenađeni. Tokom protesta održanih u Seulu 5. jula, na kojima je objavljen bojkot japanske robe, trgovci su gazili po kutijama sa logotipima japanskih proizvoda.
Ako je američko-kineski trgovinski rat malo koga iznenadio, trgovinski sukob dva, reklo bi se, saveznika na Dalekom istoku — teško da je bio očekivan, koliko god ih opterećivala istorija njihovih odnosa, pogotovo ona iz vremena Drugog svetskog rata, kada je Koreja bila pod japanskom okupacijom.
Zaostavština iz rata
Pojedini zapadni mediji, među kojima i američki „Forin polisi“, upravo u tome su videli razlog za sukob pri čemu je, navodno, neposredan okidač bio sudski slučaj u Južnoj Koreji sa kraja prošle godine, kada je presuđeno da je najveći japanski proizvođač čelika „Nipon stil“ koristio prisilni rad tokom rata, zbog čega kompanija preživelim Južnokorejcima treba da isplati naknadu od 89.000 američkih dolara po osobi.
U sličnom slučaju prošle godine presuđeno je protiv kompanije „Micubiši“, dok se na nižim sudovima razmatraju slučajevi protiv desetina drugih japanskih firmi. I dok Japan tvrdi da je isplatio naknade po sporazumu iz 1965. godine, kojim su uspostavljeni diplomatski odnosi, južnokorejski sudovi to ne vide tako.
Šta je u pozadini
Šta zapravo stoji iza ovog trgovinskog sukoba koji je već rezultirao žalbom Južne Koreje pred Svetskom trgovinskom organizacijom u vezi sa „nepoštenim japanskim trgovinskim praksama“?
Sagovornik Sputnjika, konsultant za strana ulaganja Mahmud Bušatlija, nema dilemu da iza svega stoji Amerika, jer se Seul sve više izvlači iz američkog zagrljaja, ali i zato što se Daleki istok sve više menja, i to na štetu američkih interesa.
„Tu je mnogo važnije razračunavanje Amerike sa jednim ugovorom između Japana, Južne Koreje i Kine o razmeni visokih tehnologija, na osnovu koga, već sedam ili osam godina, a možda ima i više od njegovog zaključenja — posebno je IT sektor postao potpuno povezan između te tri zemlje“, ukazuje Bušatlija.
Americi, kako kaže, smeta ono što se dešava u toj trojci i to je suština. A posebno joj smeta otimanje Južne Koreje ispod njihovog plašta, jer ima sve bolje odnose sa Severnom Korejom.
„Pre prvog susreta američkog predsednika Donalda Trampa i vođe Severne Koreje Kim Džong Una, bez znanja Amerike, na ničijoj zemlji, prvo sreli lideri dve Koreje. I od tada Tramp praktično prati ono što radi Južna Koreja prema Severnoj Koreji, i sve to ga prilično tišti. A Seul je u nastojanju da što više popravi odnose sa Pjongjangom, smanjio je obim vojne saradnje sa Amerikom, pa je ove godine imao daleko manje zajedničkih vojnih vežbi na svojoj teritoriji“, navodi Bušatlija.
Saradnja sa Severnom Korejom
Konsultant za strana ulaganja ukazuje i na poziciju Južne Koreje, koja je izuzetno razvijena zemlja, a svoju teritoriju je zagušila industrijskim kapacitetima i nema gde da se širi, ali i da joj nedostaje radna snaga.
„Njima je jako važno da uspostave neku vrstu saradnje sa Severnom Korejom i tu treba uključiti ugovor koji već 20 godina Južna Koreja ima sa Rusijom da preko Severne Koreje iz Rusije dođe gasovod do Južne Koreje, koja skoro dva puta više uvozi gasa nego Kina“, ističe Bušatlija.
Sve su to razlozi zbog kojih se Južna Koreja sada Amerikancima migolji, dok, kako objašnjava sagovornik Sputnjika — Japan mora da bude poslušniji.
„Japan je još pod američkom okupacijom i bio je prisiljen da donese meru koja i njemu smeta jer je trojni ugovor između Kine, Japana i Južne Koreje jako koristan za njih“, kaže Bušatlija. Iskusni konsultant za strana ulaganja nema dilemu da će ovaj potez Japana oštetiti njihovu visoku tehnologiju i proizvodnju i plasman na treća tržišta.
Razloge koje za trgovinski sukob Seula i Tokija navodi „Forin polisi“ — Bušatlija vidi tek kao izgovor.
„Uvek se nađe neka euforična ratna priča, koja jeste ratna tragedija koja nikada nije završena na pravi način, pa ni plaćanjem ratne štete. Toga će i dalje biti na nivou privatnih tužbi i to do sada nije smetalo Japanu, iako svako malo neko u Južnoj Koreji dobije spor protiv Japana za ratnu štetu. Ne vidim da je to jako važno. Najvažnije je — kako razbiti tu već jasnu dominaciju dalekoistočnih zemalja na tržištu visokih tehnologija“, jasan je Bušatlija.
Kriza koja izmiče pažnji
U prilog svojoj tvrdnji on ističe i analizu u „Vašington postu“ profesora Azijskih studija na Univerzitetu „Džordžtaun“ i člana Saveta za nacionalnu bezbednost u Obaminoj administraciji Evana Medeirosa. On smatra da se u Aziji razvija kriza na koju malo ko obraća pažnju i čiji sukob preti ne samo mreži saveznika SAD, već i regionalnom miru i globalnoj trgovini i da su SAD jedini akter koji može da reši problem.
„Bezbednosni izazovi Severne Koreje i Kine zahtevaju da Vašington i njegovi saveznici održe jedinstvo, a SAD mogu i treba da deluju, jer je Vašington jedini akter kojeg slušaju obe strane“, ističe Medeiros, savetujući Belu kuću da pokaže liderstvo, da pozove dva lidera i podstakne ih da prekinu spor i da počnu razgovore.
Komentarišući to, Bušatlija objašnjava:
„SAD prvo isprovocira tu priču, ne bi li pritisnuli Južnu Koreju i onda se pojavljuju kao spasilac. Ako Amerika uđe kao moderator tih razgovora, onda će pritisnuti Južnu Koreju u pokušaju da se Seul vrati na prethodno stanje, pre početka mirovnog procesa sa Severnom Korejom, jer to što u poslednjih godinu dana radi Južna Koreja Americi je velika smetnja“.
Tokio postaje svestan Pekinga
„Mislim da Južna Koreja, odnosno čitav Daleki istok, polako shvata da se mora emancipovati od Amerike. Neke zemlje, koje nisu pod okupacijom kao Japan, to i uspevaju. Japan je, na neki način, najzavisniji od Amerike na Dalekom istoku. Amerika uspeva još da upravlja njim, ali su i oni počeli da se otimaju. Recimo — na Trampovu najavu da će od iduće godine za 50 odsto povećati cenu prisustva američke vojske radi zaštite Japana (što je okupacija koju Japanci moraju i da plaćaju), zvanični Japan je odgovorio — da nisu sigurni da mogu to finansijski da izdrže“, napominje Bušatlija.
„A to je već jedan signal — da Japan polako postaje svestan toga da je Kina veliko i za njih važno tržište, gde je više od pola milijarde ljudi potpuno okrenuto slobodnom tržištu, uvozu i razmeni“, zaključio je sagovornik Sputnjika.
„Kada bi svi u Americi kupili ono što Japan proizvede to je za Japan opet manje tržište od Kine“, jasan je Bušatlija.
Podatak koji govori da će do kraja ove godine preko pola milijarde Kineza prestati da plaća plastičnim karticama i da će početi da plaćaju pametnim telefonima govori da su oni najdalje otišli u toj novini koju su Amerikanci izmislili pre tri godine. Zato Daleki istok i ne treba da čude novi nervozni potezi s one strane Pacifika.
