To što su dva velika poduhvata — izgradnja pet ili šest stotina milja zida protiv varvara i nemilosrdno ukidanje istorije, tj. prošlosti — potekla od jedne te iste osobe, Borhesa je, prema sopstvenom priznanju, neopisivo obradovalo, ali i uznemirilo.
Naravno, ograditi dvorište ili vrt nešto je sasvim normalno, ali ograditi carstvo nije! A šta li tek reći na naredbu cara Ćin Šhuanga da se 3.000 godina hronologije i istorije koje su do tada imali Kinezi proglase za nevažeće, te da istorija treba da počne od njega?
Borhes bi se „obradovao“
Da je argentinski nobelovac danas živ, njega bi nesumnjivo jednako „obradovala“, ali i uznemirila pojava jedne takve naročite ličnosti kakav je crnogorski predsjednik — Milo Đukanović. Teško da se pored svih vremensko-prostornih razlika između kineskog i crnogorskog „cara“ može prenebreći njihova zapanjujuća sličnost, a to je pokušaj da vlastite narode duboko uronjene u tradiciju, silom natjeraju da odbace pamćenje sopstvene prošlosti.
Đukanoviću naravno ne priliči da u 21. vijeku bukvalno spaljuje istorijske knjige, ali je zato smislio lukavstvo da „spali“ istoriju. Ako se pak zapitamo šta uistinu znači obračun sa tradicijom i istorijskim pamćenjem jednog naroda, onda nema drugog zaključka osim da to suštinski znači bespoštedni obračun sa samim tim narodom!
Bezumna politika ratovanja protiv iskonske Crne Gore čini se da ovih dana doživljava svoju kulminaciju najavom stvaranja takozvane „crnogorske autokefalne crkve“. Kako ni u Carigradu, tako ni u samoj Crnoj Gori nema ni približno dovoljno entuzijazma da se podrži projekat stvaranja crnogorske državne crkve (koja bi u suštini bila ispostava vladajuće partije), vlast u Crnoj Gori je odlučila da na trenutak spusti loptu i pokuša da odigra nešto perfidnije.
Mitropolit kao „dio rešenja“
Svoj novi plan lider DPS-a Milo Đukanović je obznanio u poslednjem intervjuu na RTCG, tako što je pozvao Mitropoliju crnogorsko-primorsku da bude glavni nosilac projekta stvaranja „autokefalne crkve Crne Gore“, ili kako je to Đukanović precizirao — da Mitropolija bude „dio rešenja“.
„Epilog ne vidim tako što ćemo sada naspram prakse SPC u Crnoj Gori formirati ’crnogorsku pravoslavnu crkvu‘ iz koje će Crnogorci protjerivati Srbe“, kazao je Đukanović i pojasnio da sada iz projekta formiranja „autokefalne (partijske) crkve Crne Gore“ „ni najmanje ne isključuje ni Mitropoliju crnogorsko-primorsku, ni druge eparhije SPC u Crnoj Gori“.
Iz Đukanovićevog nastupa mogu se primijetiti makar dvije stvari. Prva je da je konačno pustio niz vodu Miraša Dedeića konstatacijom da neće naspram SPC u Crnoj Gori formirati CPC (iako je to sa Miraševom NVO godinama pokušavao) i da je taj projekat propao.
Drugo što valja primetiti jeste besmisao predloga da Mitropolija bude dio projekta stvaranja „autokefalne crnogorske crkve“. Ako bi stvari postavili obrnuto, možda bi u tom slučaju mitropolit Amfilohije trebalo da obznani da je namjeran da formira „novu vladu Crne Gore“, pa da u tom smislu ponudi i Milu da se priključi njegovom projektu.
Vartolomej ga ne tangira...
Na koncu, predsjednik Crne Gore je konačno priznao da je dobio pismo od vaseljenskog patrijarha, u kojem ga je Vartolomej obavijestio da crnogorska crkva nikada u svojoj istoriji nije bila autokefalna, te da Miraš i njegove pristalice ne samo da nisu crkva, već da nisu ni pravoslavci.
To za Đukanovića, koga istina očigledno ni najmanje ne tangira, nije bilo dovoljno, pa je poručio da on zna bolje, te da je Ivan Crnojević osnovao „autokefalnu crnogorsku crkvu“. Logično, jer za vladara koji je u konstantnom ratu sa cjelokupnom istorijom svoje zemlje nije ništa začuđujuće ako mu ne idu u prilog tako značajne činjenice.
Nevolja je što za razliku od Borhesovog kineskog cara s početka teksta, Đukanović u 21. vijeku nema luksuz da spaljuje istorijske knjige, pa je prinuđen da improvizuje, odnosno da falsifikuje istoriju!
Prošlost je očigledno puna umišljenih vladara koji su na vrhuncu moći smatrali da istorija počinje sa njima. Cjelokupna istorija ja takođe pokazala i koliko je ljudska megalomanija trošna i prolazna...