Kako na publiku podjednako prenosite i rusku i italijansku, južnjačku emociju?
— Samo pogledajte našu zemlju Rusiju, koliko je ona ogromna. Ona objedinjuje u sebi i hladnoću i zimu i toplotu i strast i — sve. A ja imam i malo italijanske krvi. Sve će vam biti jasnije ako pogledate veliki grad kao što je Sankt Peterburg, pogledajte samo koliko je tamo živelo i stvaralo Francuza i Italijana — Rosi, Rastreli, Monferan, mnogo istaknutih graditelja i muzičara i velikih umetnika je dolazilo i, hvala Bogu, dolaze i dalje — čak je i zemaljska kugla jako mala.
Narodni umetnik ste Rusije, ali ste rodom iz Ukrajine. Koliko se na vaš umetnički rad odražavaju napetosti između dve države?
- Ja se ponosim time da sam, ne samo narodni umetnik Rusije, već i Ukrajine, ponosim se i ruskim i ukrajinskim narodom i ne delim ih. Ne verujem da među narodima može biti nekog nerazumevanja, jer — kako su bili prijatelji, tako će i biti. Ja, naravno, nisam političar, nego muzičar, i moj je posao da povezujem i da gradim i činiću sve da naši narodi žive u miru, ljubavi i zdravlju, zato što je to jedan, pravoslavni narod i treba da živi zajedno.
Kao student četvrte godine državnog konzervatorijuma u Peterburgu, pozvani ste da se pridružite trupi Marinijskog teatra. To je san, verovatno, svakog umetnika. Ali — koliki je izazov to bio za Vas kao mladog čoveka, na koja ste sve odricanja morali da budete spremni?
— Bio sam spreman za Marinijski teatar i od početka su mi davali glavne uloge. Tako da sam, već kroz dve nedelje, pevao u grupi Marinijskog teatra. Pevao sam Fausta, Travijatu, Don Karla, Onjegina, Pikovu damu... Već sam bio spreman. Kada čovek bira profesiju pevača — onda treba da bude borac i da ima karakter. Ako se bojiš scene — onda treba da menjaš profesiju.
Prvi ste u Marinijskom teatru izveli „Travijatu“ na izvornom jeziku. Kakvo je to bilo iskustvo? Kako je izgledalo uneti jedan tako veliki novitet u tako veliku instituciju kulture, koja ima tako dugu tradiciju?
— I u Londonu i u Nemačkoj su ovu operu pevali na svom jeziku: na engleskom i na nemačkom. A u Rusiji su, u to vreme, pevali na ruskom. Ja sam bio prvi koji je otpevao „Travijatu“ na italijanskom jeziku. I od tog trenutka su svi u našem Marinijskom teatru počeli da pevaju na originalnom jeziku. Zahvaljujem maestru Gergijevu što je poverovao u to da će to biti ispravna stvar. I mislim da je to bio pun pogodak, tim pre što u Sankt Peterburgu ima jako puno opernih pozorišta. A Marinijski teatar su pravili kao imperatorsko pozorište, pozorište za cara, i tamo su nastupali pevači iz celog sveta. Sad je ispalo da je Marinijski teatar — broj jedan.
Pomenuli smo Gergijeva. Mi smo imali prilike da ga ugostimo ovde na Mećavniku pre dve godine. Da li ste se konsultovali sa njim pre dolaska? Da li Vam je rekao šta Vas očekuje?
— Ja nisam prvi put u Srbiji. Srbi su naša braća, mi smo, u stvari — jedan narod. Tako da nije bilo potrebno da se savetujem ni sa kim. Jednostavno — da odlučim i da dođem ovde. Vama zahvaljujem na svemu što je ovde bilo, jer je zaista bilo sjajno. Jedno je da osećam, a drugo je da znam da sam kući. Ovo je zaista prava kuća — video sam ikone koje i mi imamo. Ja sam pravoslavac i ja se ovde zaista jako dobro osećam.
A kako Vam se čini koncept ovog festivala? Nesvakidašnji je... Muzika se izvodi u prirodi, na brdu...
— Sve je sjajno. Koncerti se održavaju i na otvorenom, ali i u zatvorenim prostorima — sve zavisi od vremena. To što se dešava ovde, to što je ovde tako veliki i istaknuti umetnik Emir Kusturica napravio — zaista je sjajna stvar. I to što mladi ljudi dolaze... I tako velika kompanija kao što je „Gasprom njeft“, koja podržava ovaj festival, tako da — veliko hvala i Rusiji i našem „Gasprom njeftu“. Oni puno toga rade u oblasti kulture i u oblasti sporta u Rusiji za mlade ljude. Zahvaljujemo na tom dobrom i lepom pristupu.
Pošto živimo u svetu tehnološkog napretka i sve luđih moralnih načela, nameće se pitanje — koliko je profitabilno pevati opersku muziku u 21. veku?
— Nije nimalo teško sve to u današnje vreme pevati, jer je to muzika koja dolazi od Boga. A ne kao onaj teški rok, koji mi apsolutno ne shvatamo... Mi pevamo božansku muziku. Ali, naravno — postoje različite vrste roka. Ja preferiram da čitam pravu knjigu, a ne na računaru. I da slušam pravu muziku i da pogledam dobar film. U vreme bezdušnosti u svetu — mi pravoslavni narodi znamo šta je majka, šta je otac, šta je porodica — i za sada se još držimo toga. I mi ne treba da puštamo u našu porodicu takve loše stvari. A to je osnov, to je temelj svega. Mi treba da pokažemo celom svetu i Evropi da je porodica ono najvažnije.
Bili ste ambasador Sankt Peterburga za vreme Svetskog prvenstva u fudbalu 2018. godine. U kakvom Vam je sećanju ostala ta uloga?
— Ne samo da sam bio, nego ću i biti — zato što su me izabrali i za 2020. godinu. Ceo svet je bio tamo, čak i ljudi koji nisu znali gde je Rusija. Došli su iz celog sveta. Otputovali su oduševljeni. Zato što je na svakoj radio stanici i na svakom TV kanalu moglo da se čuje — da je Rusija strašna zemlja, da su tamo medvedi, votka... Bila je zaista jaka propaganda. A ljudi posle nisu hteli da odu, čak su se mnogi i venčali tamo i ostali i da žive. Kao što je rekao predsednik FIFA Đani Infantino — to je bio najbolji šampionat u fudbalu koji je ikada organizovan i održan. Gostoljubivost, bezbednost, dobar pristup svemu, dobro organizovan transport... Toga nigde nije bilo do tada.
Kako suzbiti tu anti-rusku histeriju u Evropi?
Tako kako se borio i srpski ambasador u PSSE. On je zaista sjajan momak i on je rekao da je naš brat. Zalagao se da Rusija nije apsolutno nikakav neprijatelj — već je naš prijatelj i on se, do poslednje kapi svoje krvi — borio za to. Tako da je sada i Rusija opet vraćena u Savet Evrope. Naš predsednik Vladimir Putin svojim autoritetom pokazuje da on nije nikakav neprijatelj, pokazuje da se bavi svojim poslom, da on nije agresivan. Svako bi trebalo da nauči nešto od njega. On nikada nije uvredio nikoga — nijednog predsednika, nijednu javnu ličnost, nijednog običnog čoveka. On se apsolutno sa velikim poštovanjem odnosi prema svima. Ali, bez obzira na to što ga puno provociraju, čak i sa najviših nivoa — on je sjajan momak.
