Sve to, kao i okolnost da je Bukurešt dao svoj vazdušni prostor za izvođenje agresije protiv SRJ, odnosno — Srbije — bila je ulaznica Rumunije u NATO, a kasnije — i u EU. Rumunija i Bugarska htele su da postanu operativna baza NATO — i u tome su uspele.
Setio sam se tih činjenica ovih dana, u vremenu kada se naša javnost, koja prati vojnu problematiku, pita — zašto kasni isporuka 30 modernizovanih tenkova T-72 i 30 oklopnih borbenih automobila BRDM-2, koje je Rusija još pre nekoliko godina donirala Srbiji.
Naime — tenkovi i oklopni borbeni automobili su u međuvremenu remontovani i modernizovani, ali se pojavio problem njihovog transporta.
Najjeftiniji način je da se oni iz Rusije prebace do Srbije, i to transportom rečnim brodovima Dunavom. Jer — Dunav je međunarodni plovni put, a Srbija je članica Dunavske komisije. Članica te komisije je i Rusija, i to kao sukcesor nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, iako Rusija danas i ne izlazi na obale Dunava. No, Moskva je posle raspada SSSR-a insistirala na članstvu u Dunavskoj komisiji, pa kako je Rusija nasledila sve dugove bivšeg SSSR-a, tako je nasledila i sva prava bivšeg SSSR-a, odnosno — članstvo u Dunavskoj komisiji.
Dakle, član 27. Dunavske konvencije o plovidbi iz 1998. godine, čiji su potpisnici sve zemlje koje izlaze na obale Dunava i Rusija, govori o režimu plovidbe Dunavom i kaže da država može na svom delu toka Dunava, odnosno — na delu gde su oba dve obale Dunava njena teritorija, dakle — tu može da izvrši inspekciju tereta koji se prevozi, može da od kapetana broda zatraži brodsku listu tereta, ali — ne može da ometa ili da sprečava tranzit tog tereta Dunavom. Dunavska konvencija u svom tekstu ne pravi razliku u odnosu prema običnom „civilnom“, odnosno — generalnom teretu, ili teretu koji bi se odnosio na oružje. Nema niti jedne odredbe Dunavske konvencije koja zabranjuje najavljeni i legalni tranzit oružja Dunavom.
Pa ipak — nama su Rumuni blokirali prevoz doniranih tenkova i oklopnih borbenih automobila iz Rusije. Ne dozvoljavaju prevoz tih vozila Dunavom, iako u odredbama Konvencije o plovidbi Dunavom nema niti jedne tačke na kojoj bi se temeljila ta odluka Bukurešta. To se zove dobrosusedska politika i prijateljstvo prema Srbiji.
U Drugom svetskom ratu Nemci su napali Beograd sa aerodroma u Rumuniji; u agresiji NATO 1999. godine Rumuni — i ne samo oni — su dali svoj vazdušni prostor za izvođenje zločinačkih napada na SRJ, odnosno Srbiju. U predvečerje raspada velike Jugoslavije početkom devedesetih godina prošlog veka — Dunavom je preko Rumunije išao šverc oružja za Hrvatsku.
I sve smo mi to godinama mirno primali, da ne uvredimo naše dobre prijatelje Rumune. Jer, zaboga, mi smo familijarno povezani sa Rumunima, naša je nekadašnja kraljica Marija, supruga kralja Aleksandra, rumunska princeza. Mi imamo svake godine sa Rumunima i vojne vazduhoplovne vežbe. Odlični prijatelji, kad ono...
U Beograd 16. i 17. jula dolazi velika vojna delegacija NATO, na čelu sa vrhovnim komandantom Alijanse američkim generalom Todom Voltersom. Očito da ne dolaze na ćevape u Skadarliju — zapadni pritisak na Srbiju se pojačava i to se vidi i kroz izjave iz Bugarske i kroz izjave nemačkih diplomata i kroz odluku Rumunije da blokira prolaz trgovačkih brodova koji bi prevezli Dunavom donirane ruske tenkove i oklopne automobile u Srbiju. To Bukurešt nije samostalno odlučio — to je odluka Vašingtona i NATO.
Zato bi vrhovnog komandata NATO, generala Voltersa, kada stigne u Beograd, osim pitanja u vezi sa obukom i naoružavanjem (takozvanih) kosovskih bezbednosnih snaga, i osim pitanja u vezi sa Rezolucijom 1244 i sa odredbama iz Kumanovskog sporazuma — gde nema ni reči o (takozvanoj) kosovskoj armiji — a svakako ga treba priupitati i u vezi sa slobodom plovidbe Dunavom. Jer — ako Ameri i Britanci insistiraju na slobodi plovidbe Hormuzom, šta to znači ako jedna članica NATO na Dunavu postupa suprotno međunarodnim odredbama, koje je i sama potpisala? Ne sme biti gusara u Hormuzu — ali sme biti gusara na Dunavu?
