Borba oko regije bogate prirodnim resursima sada ne uključuje samo zemlje koje izlaze na Arktički okean (SAD, Rusija, Kanada, Norveška, Danska), nego i sile iz drugih regija, poput Kine. Polarna istraživanja nisu više samo naučni poduhvati, jer se sada pomeraju i ka ekonomskom aspektu, što je dovelo do ozbiljne političke debate među arktičkim zemljama, analizira RT.
Tokom divljih devedesetih godina prošlog veka, gotovo sve ruske vojne jedinice stacionirane na Arktiku su smanjene. Praktično i nije bilo nikakvog vojnog prisustva na obali, od Murmanska do Čukotke. Rusija je tada izgubila kontrolu nad ovim ogromnim prostorom.
Sada se Rusija vraća na Arktik i koristi novu tehnologiju kako bi povratila svoju tapiju. Ruske oružane snage ubrzano uvećavaju svoj vojni potencijal i prisustvo u regiji. Moskva ima najveću flotu ledolomaca na svetu. Ona gradi vojne i mornaričke baze, kao i aerodrome širom regije. Pojačava i vazdušnu podršku kao i protivavionsku odbranu, uz dodatna ulaganja u mrežu radara.
Ali i ostale arktičke zemlje rade isto. Zato se sada nameće pitanje — da li postoji rizik od sukoba interesa u regiji, koji bi mogao da preraste u otvoreni rat.
I zaista, među arktičkim zemljama postoji čitav niz neslaganja i sporova. Neki od njih mogli bi biti veoma opasni.
Pre svega, granice između ekonomskih zona u Arktičkoj regiji nisu uopšte definisane, zbog određenih nedorečenosti međunarodnog prava, što za posledicu ima različita tumačenja i nesporazume.
Kome će pripasti četvrtina svetskih rezervi nafte i gasa
Primera radi, širina ekskluzivne ekonomske zone ne bi trebalo da bude šira od 200 nautičkih milja (370,4 kilometra) od takozvane osnovne linije. Ali, ako neka zemlja može da dokaže da određeni deo morskog dna pripada njenoj kontinentalnoj ploči, onda ta zemlja ima i ekskluzivno ekonomsko pravo na širenje svoje ekonomske zone.
Ovo ima važne praktične implikacije, jer ta zemlja onda stiče pravo da istražuje morsko dno i da razvija svoje prirodne resurse, da stvara i koristi veštačka ostrva i da gradi infrastrukturu. To bi moglo da postane veoma isplativo, jer Arktička regija, prema nekim procenama, krije četvrtinu svetskih rezervi nafte i gasa.
Drugi problem predstavlja spor oko nadležnosti nad Severnim morskim putem. Ova brodska ruta posle otapanja leda postaje sve dostupnija za komercijalna plovila.
SAD u poslednje vreme sve više teži da ograniči prisustvo Rusije na Severnom morskom putu, uz nameru da ga pretvori u međunarodnu pomorsku rutu.
Amerika sve više povećava svoje aktivnosti na Arktiku. Jedna od strategija je i slanje sve većeg broja plovila Obalske straže.
Zapadni stručnjaci tvrde da pozicija Rusije na Severnom morskom putu nije uvek ubedljiva i da, navodno, krši međunarodno pomorsko pravo, kao i da narušava princip mirnodopskog korišćenja mora i okeana.
Moskva, s druge strane, tvrdi da ima nadležnost nad Severnim morskim putem, jer prolazi kroz njenu ekskluzivnu ekonomsku zonu. Zato bi sva plovila koja žele da koriste ovu rutu morala da traže dozvolu od Rusije.
Koliko je veliki rizik od nuklearnog sukoba?
Ove razlike mogle bi potencijalno da dovedu i do ozbiljnih incidenata. Zamislimo scenario u kojem brod američke mornarice prolazi kroz Severni morski put pozivajući se na princip slobodne plovidbe. Ova doktrina omogućuje prolaz kroz teritorijalne vode neke zemlje, ako je u pitanju deo međunarodne plovidbene putanje. Ali, u realnosti to može da dovede do brojnih incidenata — sudara, pokušaja izguravanja plovila, i slično.
Postoje i otvorena vojna pitanja na Arktiku. Od sredine devedesetih godina 20. veka, Rusija razvija Severni strateški bastion, u kojem su smeštene strateške podmornice naoružane raketama.
Kada se analizira mogućnost velikog sukoba na Arktiku, moramo na umu da imamo jedan važan faktor: svaki sukob između aktuelnih igrača u regiji mogao bi da preraste i u nuklearni rat.
NATO je očigledno veoma zainteresovan za Arktik, u širem smislu. Tako sa jedne strane terazija imamo SAD, Norvešku, Kanadu, Grenland i Dansku. Sa druge strane, tu je Rusija. Klubu se sada pridružuje i Kina. Kina traži uporište u Arktiku kako bi jednog dana mogla da koristi severnu rutu za komercijalnu plovidbu, ukoliko klimatski uslovi to dozvole.
Međutim, situacija u Arktičkom okeanu mogla bi da se dramatično promeni ako led nastavi da se topi trenutnom brzinom. Severozapadni morski put bi tokom narednih 40 do 50 godina mogao potpuno da ostane bez leda. Ova ruta ide preko celog Arktičkog okeana duž Severnih obala Severne Amerike i Kanadskog arktičkog arhipelaga. To će biti najkraći put od Šangaja do Njujorka. Ako se to desi, pojaviće se slični problemi kao u Severnom morskom putu. Amerika će najverovatnije tražiti tapiju na ovaj prolaz, dok će Kina tvrditi da bi to bilo kršenje pomorskog prava.
Ko želi nuklearni rat zbog malo nafte i bakalara?
U geopolitičkom smislu, svaka napeta situacija u Arktičkom okeanu mogla bi da bude slična onome što danas vidimo u Persijskom zalivu ili na spornim ostrvima u Južnom kineskom moru.
Rusija bi imala na raspolaganju samo dve opcije u slučaju ozbiljnih incidenata. Moskva bi mogla ili da podigne belu zastavicu ili da upotrebi nuklearno oružje. Činjenica da veličina ruske flote ne može da se poredi sa američkom mogla bi da odredi proces donošenja odluka. Nema sumnje da i Vašington ovo vrlo dobro razume.
Drugim rečima — ko bi rizikovao da postane meta nuklearnog udara zbog malo nafte i bakalara?
Dakle, do velikog rata neće doći. Neće biti ni tradicionalnog rata sa zvaničnom objavom ratnog stanja, stupanjem na snagu prekog suda i tome slično. Ratovi su teritorijalna stvar, omeđena državnim granicama. Ako rat izbije na Arktiku, proširiće se i na teritorije arktičkih država. Drugim rečima, svaki rat u kojem bi učestvovala Rusija proširio bi se daleko od granica Arktika.
Ovo će biti logika kojom će se voditi države kada budu donosile odluke na Arktiku. Međutim, broj spornih situacija će izvesno biti sve veći, ali nema razloga da se veruje da će to biti različito od već postojećih sporova u Južnom kineskom moru ili Persijskom zalivu.
