Španski ministar spoljnih poslova Hosep Borelj još nije ni seo u stolicu visokog predstavnika za bezbednost i spoljnu politiku EU, a već stižu upozorenja o njegovoj (ne)pristrasnosti povodom rešenja kosovskog pitanja.
Kao etnički Katalonac, koji je oštar protivnik katalonskog separatizma, a uz to još i šef diplomatije države koja ne samo da odbija da prizna nezavisnost KiM, već i sprovodi mere protiv „kosovske države“, odbijajući da učestvuje na skupovima na kojima se kosovska nezavisnost uzima kao datost, Borelj u krugovima onih članica EU koje su priznale nezavisnost južne srpske pokrajine, izaziva bojazan da će biti „neobjektivan“ u posredovanju u dijalogu između Beograda i Prištine.
Kao što Španija ne želi da učestvuje na skupovima na kojima je kosovska nezavisnost predstavljena kao datost, tako i predstavnici članica EU koje su priznale nezavisnost Kosova očekuju da ta datost ne bude dovođena u pitanje.
Bojko drži „lekciju“
Među onima koji takav stav zastupaju prednjačio je bugarski premijer Bojko Borisov, za koga je zajednički stav zemalja Unije onaj koji kosovsku nezavisnost ne dovodi u pitanje, a tako tvrdim iskakanjem izazvao je diplomatski spor sa Srbijom.
„Možda imamo pogrešnu percepciju razumevanja evropske politike, ali smatramo da je cilj da se tamo zastupa zajednički stav“, izjavio je Borisov nakon samita premijera zemalja Zapadnog Balkana u Poznanju, prethodno rekavši da bi Borelj, kao budući šef evropske diplomatije, trebalo da zastupa stav cele EU i da bez obzira što Španija ne priznaje nezavisnost Kosova, druge države-članice je priznaju, pa bi u skladu s tim trebalo da postupa.
Istorijsko iskustvo iz prošlog veka u srpsku tradiciju je uvrstilo i poslovicu „od Bugara nož u leđa“, a Borisovljeva izjava bi na prvi pogled mogla da se tumači i u ovom kontekstu.
Od 1913. i Drugog balkanskog rata, preko Prvog i Drugog svetskog rata, do operacije „Potkovica“, navodnog plana za etničko čišćenje Albanaca sa KiM 1998. i 1999, za koji se ispostavilo da je izmišljotina bugarske obaveštajne službe, Bugarska je u odsudnim istorijskim trenucima za srpski narod stajala na suprotnu stranu. Postaje li sada Bugarska, u skladu sa istorijskim iskustvom iz prošlog veka, predvodnica borbe za nezavisno Kosovo, ili se samo radi o neopreznoj izjavi bugarskog premijera.
Zadatak za Sofiju
Prema mišljenju istoričara Aleksandra Rakovića, ne radi se o slučajnoj Borisovljevoj izjavi — radi se o zadatku koji je on dobio da tako nešto izjavi.
„To su vlasti koje nemaju slobodu samostalnog nastupa, osim ako im neko ne da smernice u kom će se pravcu njihovi nastupi kretati. Ovo je jedna od tih smernica“, tvrdi Raković.
Iako je stav bugarskih građana u kosovsko-metohijskom sporu naklonjen Srbima, bugarska politička elita se ne ponaša u skladu sa željama naroda, već u skladu sa smernicama imperijalnih sila, dodaje on.
Četiri rata, plus operacije tipa „Potkovice“, bilans je srpsko-bugarskih odnosa krajem pretprošlog i u prošlom veku, kaže akademik Ljubodrag Dimić.
„Ono što mislim da bi trebalo da bude pouka političarima na Balkanu, jeste da oprezno mere reči, jer su odnosi u istorijskoj vertikali izuzetno složeni; tako da možda ovo sve treba umiriti, možda ta trapava izjava Bojka Borisova može nekako da se amortizuje i nadam se da će naše i bugarske diplomate to i učiniti“, kaže Dimić.
I Raković i Dimić podsećaju da zajedničkog stava EU o statusu KiM nema, ali, prema Dimićevim rečima, to ne znači da u Srbiji treba emotivno razmišljati o tome da će Borelj predsedavati dijalogu između Beograda i Prištine.
„To će biti iskušenje i za njega, to će biti iskušenje i za Španiju, to će biti iskušenje i za Srbiju, na kraju krajeva. Ali, moje je duboko ubeđenje da će jedan Španac koji dolazi iz Katalonije imati mnogo više razumevanja za situaciju u kojoj se nalazi Srbija“, smatra Dimić.
Plan bugarskih obaveštajaca
Kada je operacija „Potkovica“ kao navodni plan srpskih državnih organa da proteraju Albance sa KiM bila lansirana 1998, Nikola Šainović, tada potpredsednik vlade SRJ, bio je označen kao čovek koji taj plan treba da sprovede u delo.
Naknadno se ispostavilo, prema priznanju tadašnje bugarske ministarke spoljnih poslova Nadežde Mejinski, da je plan smišljen u krugovima bugarske obaveštajne službe i prosleđen nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova.
Operacija „Potkovica“ bila je, pre Borisovljeve izjave, poslednji „nož u leđa“ Srbiji. Šainović, kako kaže za Sputnjik, istorijsku konstantu srpsko-bugarskih sukoba u 20. veku tumači ulogom velikih sila koje su Srbiju i Bugarsku dovodile na suprotne strane. I on naglašava potrebu da se novonastala situacija smiri.
„Od Prvog i Drugog svetskog rata, do NATO bombardovanja, Bugarska je bila u funkciji neke druge sile koja je napadala Srbiju. To je istorijska konstanta. Naravno, naš odnos mora da bude dobar, jer mi smo isuviše vezani i kao što su se uticaji velikih sila posle ratova gubili i uspostavljali su se dobrosusedski odnosi, tako verujem da će se Bugarska potruditi da spusti loptu“, kaže Šainović.
Vašingtonski igrač
Teško je poverovati da je Borisovljeva izjava tek jedna u nizu neopreznosti karakterističnih za evropske političare. Ona može da bude povezana sa najmanje dve stvari.
U prvom slučaju, Borisov je izjavu dao sa ciljem da u Vašingtonu zaradi dodatne poene. Bugarski premijer je postao provereni vašingtonski kadar još od 2014, kada je na američki nagovor blokirao izgradnju ruskog gasovoda „Južni tok“. U tom slučaju Borisov je izjavu dao kako bi pomogao „kosovsku stvar“ u Briselu i kosovsku nezavisnost još jače utvrdio kao neposrednu datost o kojoj više nema spora u Briselu.
Udariti na Borelja
Druga mogućnost je da je njegova izjava deo političkih igara oko raspodele uticajnih mesta u briselskoj administraciji nakon izbora za Evropski parlament. Videli smo da se raspodela uticajnih mesta u Evropskoj komisiji nije odvijala glatko i možda je Hosep Borelj, između ostalog i zbog svojih stavova o KiM, trn u oku nekim političkim strukturama. U tom slučaju, Borisov je predstavnik određenih evropskih lobija koji žele da kompromituju Borelja još pre nego što zauzme poziciju šefa evropske diplomatije.
Položaj Srbije i u jednom i u drugom slučaju nije lak, jer je naša država u obe varijante pretvorena u monetu za potkusurivanje, a u pozadini svega stoji jedinstven motiv — predstavljanje kosovske nezavisnosti kao nepromenjive realnosti.
Obe varijante pokazuju koliko se politika na nivou EU zakomplikovala nakon majskih izbora, ali i kako tako usložnjena politika dodatno komplikuje odnose među balkanskim državama.
