Od Berlina 2014, preko Beča naredne godine, Pariza i Rima 2016. i 2017, pa do Poznanja ove godine, Berlinski proces, čiji je proklamovani cilj revitalizacija multilateralnih veza između zemalja takozvanog Zapadnog Balkana i EU, ne daje konkretne rezultate.
To je nakon sastanka u Poznanju priznao i srpski šef diplomatije Ivica Dačić, poručivši da se polako postavlja pitanje svrsishodnosti održavanja takvih sastanaka, naročito kada neki vodeći evropski lideri govore da im ne pada na pamet da govore o proširenju EU.
Interes umesto mantre o EU
S obzirom na geografski položaj i okruženje, Srbija mora da sarađuje sa Briselom i zemljama-članicama Unije. Međutim, saradnja sa EU mora da se posmatra kroz aspekt nacionalnog interesa, a ne kroz ideološki okvir moranja ili civilizacijskog iskoraka, smatra stručnjak za međunarodne odnose sa Banjalučkog univerziteta Željko Budimir.
„Sama efikasnost i svrsishodnost tih sastanaka je apsolutno upitna iz više razloga, a jedan je proširenje. Više niko ne zna kojom će to dinamikom ići, posebno kada je u pitanju ono što Brisel naziva Zapadnim Balkanom. Drugo, pitanje je šta Srbija ima od proširenja, a treća stvar jeste da je EU sama u velikim strukturalnim promenama“, naglašava Budimir.
Sastanci Berlinskog procesa nisu jedini u organizaciji EU koji u dijalogu sa zemljama Zapadnog Balkana ne daju rezultate. Podsetimo da je samit u Berlinu, koji su organizovali nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Emanuel Makron, takođe završen bez rezultata, a da je nastavak tog dijaloga, zakazan za početak jula u Parizu, otkazan.
Priština je uvela i stoprocentne takse na robu iz Srbije i BiH, a Centralnoevropska zona slobodne trgovine (CEFTA), u vreme kada je potpisana 2006, promovisana iz Brisela kao najefikasnije oruđe povezivanja i saradnje među balkanskim državama, pokazala se kao neefikasan mehanizam.
Dimna zavesa za oduzimanje Kosova
Vladislav Jovanović, naš nekadašnji šef diplomatije, smatra da se jedini napredak u brojnim inicijativama, forumima, dijalozima, samitima i sastancima, koje EU organizuje sa zemljama Zapadnog Balkana, vidi u umnožavanju starih i novih vrsta pritisaka na Srbiju da prihvati svršeni čin kosovske nezavisnosti.
„Jedino što ih zanima i što stalno poentiraju jeste normalizacija odnosa između dve suverene države koje treba međusobno da se priznaju i da zajedno uđu u EU, a ova takozvana nova država i u UN. To je jedino što njih zanima. I pošto se stvari ne kreću napred, upravo zbog postupaka prištinskih vlasti koja ništa od dogovorenog ne izvršava, stvara se privid nekog dešavanja da bi se ta neprijatna praznina popunila nekakvim sastancima, razgovorima i dogovorima“, kaže on.
Zbog toga je, nastavlja Jovanović, ministar Dačić u pravu — sastanci u okviru ne samo Berlinskog, već i raznih drugih procesa, poput procesa Brdo-Brioni, samo su davanje veštačkog disanja mrtvorođenčetu.
„Ceo taj cirkus oko Berlinskog procesa liči pomalo na onaj ringišpil koji je svojevremeno pravljen u SFRJ, kada su se šefovi šest republika šetali po glavnim gradovima zajedničke zemlje, stvarajući privid da se dogovaraju. U suštini, odluka o izlasku iz Jugoslavije bila je ranije doneta. To je trebalo samo da stvori lažni utisak i da zavede naivne. To je otprilike ono što se sada radi. Dobija se na vremenu da se ne bi izgubio momentum, a taj momentum je jedino što žele — da Srbija uz pomoć privlačnosti EU što pre definitivno prizna nezavisnost Kosova i Metohije“, objašnjava Jovanović.
Kad se podvuče crta...
Srbija bi, prema Budimirovom mišljenju, trebalo da se orijentiše prema svom nacionalnom interesu, da odbaci, kako kaže, mantrično ponavljanje da je pristupanje EU najveći ideal. Treba sagledati dobitke i gubitke i podvući crtu.
„Kada se podvuče crta, svi raniji sastanci koje smo imali sa predstavnicima EU oko pitanja odnosa Beograda sa takozvanom vladom u Prištini, nisu dali nikakve rezultate. Znači i autoritet same EU na ovom prostoru radi samo na Srbima. Svi drugi se rukovode ličnim interesima. Vrlo slična situacija je i u BiH, s tim da moram da primetim da vlast u Banjaluci ipak opreznije gleda na sva ta pitanja“, kaže Budimir.
I dok Brisel organizuje sastanke bez rezultata, Peking na Zapadni Balkan donosi unosne ugovore koji pomažu zemljama regiona da obnove i izgrade novu infrastrukturu. Kada se u formatu „16 plus 1“ okupe kineski i regionalni državnici, obično se, barem tako je bilo do sada, sastanci završe sa konkretnim rezultatima.
