Posmatrajući sadašnju nestabilnost u Persijsko-Arapskom zalivu i mogućnost privremenog zatvaranja Hormuškog prolaza, poruka direktora „Aramka“ mogla bi biti previše optimistična. U stvarnosti, „Aramko“ neće moći da obezbedi potrebne količine sirove nafte na azijskom i evropskom tržištu, u slučaju pune blokade Hormuškog prolaza.
Čak i da „Aramko“ poseduje i upravlja naftovodom za naftu kapaciteta 5 miliona barela nafte dnevno, koji prevozi naftu kroz 1.200 kilometara između Arapskog zaliva i Crvenog mora, potrebno je mnogo više da bi tržište nafte ostalo stabilno.
Nasrsov pokušaj stabilizacije tržišta je vredan hvale, ali ga treba posmatrati kao pokušaj da se uguše strahovi trgovaca i finansijskih analitičara, posebno pred sastanak organizacije OPEC+ u Beču ove nedelje. Nasrs je ponovio da je „Aramko“ (poznat i kao „Kraljevina“) u stanju da obezbedi dovoljno sirove nafte preko Crvenog mora. Međutim, ono što analitičari zaboravljaju je da je Nasrsova izjava u vezi samo sa obimom izvoza nafte u Saudijskoj Arabiji, koji verovatno neće biti veći ovog leta od nivoa koji ovaj gasovod može podržati. Pravo pitanje je, ako dođe do punog sukoba, da se ne ugrožava samo saudijska nafta.
Trenutno, između 20 i 21 milion barela sirove nafte i naftnih derivata prevozi se dnevno preko Hormuškog prolaza. Saudijski izvoz je ogroman deo toga, ali će i UAE, Irak, Kuvajt, Bahrein, Katar i Iran morati da potraže alternativne rute.
Naime, zatvaranje prolaza ili vojna akcija u regionu će prouzrokovati privremeni poremećaj za pomorski saobraćaj. Osim opcija koje su već na stolu, kao što su Saudijski kopneni cevovod i naftovod UAE „Fudžaira“, nema drugih realnih alternativa, jer je kopneni ili železnički transport minimalan.
Pritom, prenos naftnog volumena preko naftovoda Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata uopšte nije opcija, pošto je njihov ukupni kapacitet manji od 10 miliona barela dnevno, što ne predstavlja čak ni 50% trenutnih pomorskih tokova kroz Hormuz. Još jedna stvar koju treba napomenuti je da cevovodi ne mogu istovremeno isporučivati sirovu naftu i njene derivate.
Druga posledica blokade bi bila da će većina raspoloživih tankera biti ili blokirana u Persijskom zalivu, ili neće moći da budu preusmereni. Pre nego što tržište nađe rešenje, proći će dani, verovatno i nedelje, pa se može očekivati porast cena za sve proizvode. Ovo će verovatno biti slučaj i sa „LNG-om“ i sa drugim robnim tokovima.
Malo je analitičara koji govore o sigurnosti naftnih polja i o dostupnosti cevovoda. Svaki vojni savetnik staviće ove opcije kao deo prve faze svog vojnog akcionog plana. Ako Iran bude napadnut, ili ako se suoči sa hirurški preciznim napadom svojih protivnika, sva arapska naftna i gasna infrastruktura će postati legitimna ofanzivna meta (barem u očima Teherana i njegovih saveznika).
Gledano geografski, Teheran je dobio najbolje karte. Posmatrajući pozicije većine sredstava za proizvodnju nafte i gasa i infrastrukture u arapskom svetu, posebno u Saudijskoj Arabiji, UAE ili Iraku, sve je dostupno raketama kratkog dometa, borbenim avionima, pa čak i dronovima.
Svaki potez protiv Irana rezultiraće punim napadom na Saudijsku istočnu provinciju (koja proizvodi 80 odsto nafte i gasa Saudijske Arabije), naftnu infrastrukturu u Abu Dabiju i regionalne cevovode. Posmatrano iz istorijske perspektive, uskraćivanje pristupa energiji i smanjenje stabilnosti protivnika je osnovna stvar u vojnoj strategiji.
Može se uzeti zdravo za gotovo da su Iran, Huti, Hezbolah i drugi već pripremili svoju strategiju u vezi sa infrastrukturama nafte i gasa. Vašington, Rijad, Abu Dabi pa čak i Manama, mahnito će tražiti odgovore, ali geografska situacija je katastrofalna
U tom smislu podsmevanje strahovima na tržištu je ispravna stvar, ali stvarnost takođe treba uzeti u obzir. Nasrsova poruka je poruka direktora naftne kompanije, koji preduzima sve mere predostrožnosti da bi mogao da se nosi sa nesrećom. Sultan iz „ADNOC-a“ će uraditi isto. Ipak, naftno tržište je trenutno žrtva geopolitičkih projekcija moćnih, emotivnih lidera, koji zanemaruju racionalnost. Ova konfrontacija je jedna od onih bez presedana, ne zbog nafte (kao što će skeptici iznova tvrditi), već sa naftom kao oružjem za poraz ili opstanak.
Stalno spominjanje iransko-iračkog rata koji je vođen u periodu od 1980. do 1988. godine, nije u dodiru sa stvarnošću. U ovom trenutku, Iran neće osporavati podršku, ili trgovati sa Irakom, već je, ukoliko se ne sprovedu kontra-mere, moguća arapsko-iranska konfrontacija, predvođena snagama SAD.
Azijski potrošači će morati da se pripreme za ozbiljan rast cena, i to u najoptimističnijem scenariju, ali i za zatvaranje ogromnih delova svojih ekonomija. Hormuz neće opstati samostalno i moraće mnogo više da se uzme u obzir, posebno zbog dešavanja u Jemenu (Adenski zaliv) ili Ist Medu (Hezbolah). Negativne reperkusije za Evropljane su takođe u ovoj slici. Saudijska Arabija može učiniti mnogo, ali spašavanje globalne ekonomije ako Zaliv „eksplodira“ — nije jedna od njihovih mogućnosti.
