Rusi su najstrašniji ljudi, a i Srbi su strašni. Hrvati su dobri, Albanci su dobri, Amerikanci su dobri, svi su dobri. Samo su Rusi i Srbi strašni. Zašto je tako? Izgleda zato što je Bog sa nama, kaže otac Andrej u razgovoru za Sputnjik.
U Beogradu je boravio radi promocije srpskog prevoda svojih knjiga, a izašlo ih je 10 u izdanju kuće „Bernar“. U Rusiji, ali i širom pravoslavnog sveta njegove propovedi posećene su kao rok koncerti.
Osim što piše i besedi, on vodi nedeljne emisije posvećene temama koje intrigiraju svakog čoveka — o Bogu, veri, svetu, moralnim izborima koje nameće svakodnevni život. Iznad svega ga interesuju mladi i njihove dileme. Uvek ističe da su ga za propovedništvo posebno nadahnule knjige Nikolaja Velimirovića. Zato je ovoga puta pored Beograda boravio i u Valjevu, gde je održao tribinu na temu „Pravoslavlje i mladi“, ali i obišao manastire Ćelije i Lelić, gde je celivao mošti vladike Nikolaja.
Sa ocem Andrejom razgovarali smo u svešteničkom domu Crkve Svetog Georgija na Novom Beogradu. Iznad njega — reprodukcija „Seobe Srba“ Paje Jovanovića. Pitamo ga kako on, kao duhovnik i pritom dobar poznavalac istorije srpskog naroda, vidi dugi niz iskušenja i patnji s kojima se Srbi opet i iznova suočavaju.
„Ako je Bog pozvao nekog čoveka ili narod on ne može da ode od Božjeg poziva, mada bi hteo. To i jeste patnja, pokušaj da izbegneš ono na šta te je Bog pozvao. On ti kaže: ’Radi ovo‘, a ti kažeš: ’Neću, hoću ovako da živim‘. Recimo, sviđa mi se da živim u Americi ili u Evropi. Ti dakle srljaš da živiš tamo gde te Bog nije blagoslovio. Mislim da su Rusi i Srbi u tome apsolutno jednaki: srljamo tamo gde nas Bog nije blagoslovio i želimo da živimo tako kako Bog ne želi. I zbog toga patimo.“
Imate u vidu zapadni način života?
— Da, mislim na sladunjavost, gordost, svu tu priču da sam ja najbolji, da je sve lepo i da je raj na zemlji. A Gospod ti kaže: ’Ti imaš drugi život, spremio sam za tebe nešto više. Živi sa mnom, radi šta ti kažem i imaćeš više — carstvo Božje‘. Ti kažeš: ’Neću, hoću ovo‘. Kao malo dete. Čini mi se da se nekad ponašamo kao mala deca kad nešto zamislimo da hoćemo, a Gospod nam kaže: ’Strpi se, ne treba ti to sad, pokvarićeš zube, previše slatkiša je štetno‘. Rusi i Srbi su u tome veoma slični. Mislim takođe da je Bog za nas pripremio neku svoju ulogu, a mi je nismo razumeli, nismo je prepoznali i zato patimo.
Mislite da iskušenja srpskog naroda potiču i od toga što je on u jednom trenutku možda zaboravio Boga?
— Naravno, mislim da je uopšte kosovska tema u tome što je Lazar dobio od Boga odgovor da postoji zemaljsko carstvo i da postoji nebesko koje je za vjek i vjekova. Lazaru je anđeo rekao da uvek treba verovati u Boga i da će Srbi, dok god je sveta biti pravoslavni, a da će u suprotnom izgubiti veru. Pa biraj. I on je izabrao da Srbi budu pravoslavni. Naša vera je izvor naše snage — ako taj izvor koristimo. Drugim rečima, naša vera će rešiti sve. Dakle, Bog nam je pripremio put, a mi nećemo njime da idemo, kao Jevreji. Oni su govorili svojim prorocima: ’Hajde da živimo kao i svi ostali‘. A Bog hoće da ne budu kao svi. To je, čini mi se, i ruski, ali i srpski problem, jer Srbi su mali Rusi. Imate velike Ruse, veliku Rusiju, i male Ruse, malu Rusiju — to su Srbi i Srbija. Gospod kaže: ’Budi sa mnom‘, a mi opet hoćemo da budemo kao svi. Ne treba tako. I mi se u tom smislu borimo s Bogom.
Vaša je teza da su Rusi i Srbi novi Jevreji...
— Hrista su ubili ne zato što je nešto skrivio, nego zbog svetosti. Mislim da i naši jadni narodi, naši siroti ljudi, i Rusi i Srbi, ni ne shvataju da ih je Gospod odabrao, kao Jevreje u stara vremena. Odnosno, rekao im je: ’Budite sa mnom, budite moji. Mene su proganjali, i vas će proganjati; mene su osuđivali, i vas će osuđivati; mene nisu voleli, ni vas neće voleti‘. I Srbe večno progone, večno su nesrećni, malo ih je, večno ih udaraju sa svih strana, a oni večno ne znaju zbog čega i samo se mole Bogu i kažu: ’Gospode, ne ostavljaj me‘. I tu nema razlike između Rusa i Srba, mi smo novozavetni Jevreji, isto tako smo nerazumljivi, čudni, ali iako smo s Bogom, zaboravljamo ga i on nas tada udara.
Možda nije slučajno ni što su u centru krize koja se razvija u pravoslavlju upravo Ruska i Srpska pravoslavna crkva. Vi imate problem sa nepriznatom „ukrajinskom crkvom“, a kod nas se zahuktava kriza u vezi sa „crnogorskom crkvom“?
— Da, oni kažu da nisu Srbi nego Crnogorci, slično kao što Ukrajinci kažu da nemaju veze sa Rusima. I smislili su prost scenario. Bio sam ove godine u Crnoj Gori. Ljudi su mi se mnogo svideli, ali i oni su Srbi. Bio sam tamo u vašim hramovima i nije mi jasno šta se dešava. Žalosno je što je đavo smislio prostu shemu: ’Ja nisam ti, ti nisi ja, ja sam poseban i sve je moje, ja nikad nisam bio Srbin, ja sam Crnogorac, ja nikad nisam bio Rus, ja sam Ukrajinac‘. I eto takva glupost se prima. Zašto? Izgleda da su ljudi postali sitni, površni, glupi, a mi smo to dozvolili, izmakli su nam iz ruku...
Ili nekom smeta Ruska pravoslavna crkva, a ovde na Balkanu Srpska...
— Rusi ništa ne znaju o sebi. A kad shvate uplašiće se: ako Rusi padnu, pašće sve, jer je ruski narod najveći pravoslavni narod. Ostali pravoslavni narodi su uglavnom veoma mali: Srbi su mali narod, Gruzini takođe, Bugari. A Rusa je mnogo i još imaju oružje, moćnu vojsku, nauku i silu. Ako mi padnemo svi će nestati. Naravno, nekom je potrebno da Rusi ne budu pravoslavni, da Rusiju podele na delove, razgrabe je po komadićima kao lešinari žrtvu. A onda ni za Srbe nema života, njih će naprosto uništiti, jer naokolo je masa neprijatelja. Uopšte uzev, đavo hoće, kako što je Isus Hristos rekao na Tajnoj večeri: ’Simone, Simone, đavo hoće da vas raseje kao pšenicu, da vas raseje da se razletimo kao zrna na razne strane‘. To ne razumeju svi Rusi, mada mnogi i shvataju taj teret odgovornosti: da smo dužni da budemo pravoslavni, da treba da volimo Boga, da mu se molimo i služimo ga svaki dan i tada će sve biti dobro. U suprotnom će nas rastrgnuti na komade.
Koji je Vaš savet za srpski narod, kako da se borimo i možemo li u ovoj situaciji da se pouzdamo u Rusiju?
— Mislim da mi i vi imamo nešto važno — imamo i Vasilija Ostroškog, i Serafima Sarovskog, pa Jovana Kronštatskog, Nikolaja Velimirovića, Justina Popovića i mnoge druge prijatelje na nebu. Samo pruži ruku i kaži: ’Pomozi mi‘. Ako ih se setimo, oni će nam pomoći. Samo, mi smo zaboravili ko smo. Mnogi Rusi se ne sećaju da su hrišćani i mnogi Srbi su to zaboravili, a imaju prijatelje na nebu. Pa pozovi ih, kaži: ’Sveti Nikola Velimiroviću, pomagaj‘. Odnosno, postoje nebeska Srbija i nebeska Rusija. Ovo što je na zemlji nije kraj, nego tek početak. Postoji nebesko carstvo i ako mi to zaboravimo Bog će nas kazniti — i biće u pravu. A ako se toga setimo bićemo pravi Rusi i pravi Srbi i živećemo i dalje.
To duhovno preplitanje između Srba i Rusa možda i jeste naša snaga, to što vi dajete nama, a mi vama. Mada smo mi mali, i mi imamo šta da ponudimo...
— Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala, nije mala, ako ima Nikolaja Velimirovića, kako je mala, pa ima Justina Popovića, patrijarha Pavla, nije mala...
