„Ovo nije diplomatska pobeda Moskve, nego zdravog razuma“, uzvraća Dmitrij Peskov, portparol predsednika Rusije Vladimira Putina.
Pravo glasa Rusije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope suspendovano je pre pet godina zbog, kako je navedeno, aneksije Krima. Ali ovonedeljna odluka o ukidanju te suspenzije, ukazuje nemački „Dojče vele“, Krim uopšte i ne spominje.
Za odluku je glasalo 118 članova Parlamentarne skupštine, naspram 62 protiv i 10 uzdržanih. Kudikamo važnije od ovih brojki, nepodeljenu podršku Rusiji pružili su parlamentarci iz Francuske i Nemačke, Italije, Španije — jednoglasno je na taj način glasala i srpska delegacija — dok su se na poraženoj strani, uz Ukrajinu i Poljsku, pored ostalih, našli i Britanci, koji nisu uspeli u pokušaju da izoluju Rusiju i da i na taj način produže konfrontaciju na našem kontinentu.
Tek, slučaj je tako udesio, a možda uopšte i nije slučajno, da je ova odluka Saveta Evrope usledila samo dve nedelje nakon što je predsednik Francuske Emanuel Makron rekao da „Evropa mora da izgradi nova pravila poverenja i bezbednosti sa Rusijom i da ne treba isključivo da se usaglašava sa NATO-om“, već da je „potrebno izgraditi odnose samo između Evrope i Rusije“, dakle, bez spoljnog faktora s one strane Atlantika. A premijer Francuske Eduar Filip potom jeretički poručuje i da „sankcije nisu stalni režim“, već da „u bilo kom trenutku mogu biti ukinute“...
Zašto je doneta odluka o povratku Rusije u Savet Evrope i koliki je značaj te odluke? Predstoji li Evropi normalizacija odnosa među njenim vodećim silama i da li će Francuska i Nemačka imati snage za tako nešto?
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili diplomata i nekadašnji ambasador Srećko Đukić i dr Miloš Jovanović, docent na Katedri za međunarodno pravo i međunarodne odnose Pravnog fakulteta i predsednik Demokratske stranke Srbije.
Uprkos ocenama da se „Savet Evrope predao Rusiji“, što „predstavlja katastrofu“, kako paradigmatično komentariše portal „EU obzerver“, te da je „Evropa na prodaju, a Putin kupuje“, što je uz jednu eksplicitnu psovku utvrdio Gari Kasparov, Srećko Đukić ukazuje da je „ovo zajednička pobeda Evrope i Rusije. Evropi je potrebna Rusija i posle pet godina došlo je vreme za povratak Rusije u najstariju organizaciju na našem kontinentu, koja ima veliki demokratski kapacitet i prestiž. Ona bez Rusije nije potpuna, kao što ni Rusija bez Saveta Evrope nema onaj potencijal koji zaslužuje da ima“.
„Ako neko ima pravo na zadovoljstvo, to je Rusija, jer ova epizoda pokazuje da su zemlje Zapadne Evrope postale svesne da je njihov manevarski prostor izuzetno uzak i da ne mogu da nateraju Rusiju da postupi suprotno svojim interesima“, ukazuje Miloš Jovanović. „Uz to, ova odluka je značajna i zato što pokazuje da sâm Zapad više nije homogen kao što je bio posle Hladnog rata, o čemu svedoči i način na koji su glasale Francuska i Nemačka, odnosno Velika Britanija s druge strane, gde se vidi da svako pretpostavlja sopstveni interes nekakvom zajedničkom geopolitičkom stavu.“
Analizirajući razloge za odluku koju je donela Parlamentarna skupština Saveta Evrope, zapadni mediji ukazuju na nekoliko mogućih motiva. Jedno od objašnjenja ukazuje na rusku pretnju da će se u potpunosti povući iz Saveta Evrope, „Blumberg“ svoje tumačenje svodi na finansijski motiv, jer Rusija uplaćuje skoro 10 odsto godišnjeg budžeta ove organizacije (to je prestala da čini 2017. godine), dok londonski „Independent“ ukazuje da su francuski predsednik Emanuel Makron i nemačka kancelarka Angela Merkel, koje opisuje kao glavne lobiste za donošenje ove odluke, svoj postupak opravdali time što je ova situacija štetnija po ruske građane nego po rusku vladu... Ili je pak ovde najviše reč o pokušaju da se odnosi relaksiraju i koliko-toliko normalizuju?
Iako je „Rusija najveći pojedinačni donator Saveta Evrope koji se bez nje zaista našao u ozbiljnom finansijskom problemu“, Srećko Đukić smatra da je „ovo pre svega pokušaj traženja jednog novog modela uređenja međunarodnih odnosa, budući da Evropa shvata da je za nju tesan prostor na kome se nalazi i da bez Rusije ne može. Ali ne samo bez Rusije — ovde se radi o integraciji čitavog prostora Evrope i Azije, koji je i geografski, ali i politički, ekonomski i bezbednosno jedan prostor koji uključuje i Kinu“.
„Objašnjenje da je Rusija u Savet Evrope vraćena zbog njenih građana, koji bi inače bili uskraćeni za zaštitu Suda za ljudska prava u Strazburu, predstavlja samo izgovor“, uveren je Miloš Jovanović. „Odluka je doneta upravo zato što su svi postali svesni da sankcije, u najmanju ruku, ne daju rezultat i da zato treba završiti s njima. I kao takva bi mogla da predstavlja i najavu daljeg omekšavanja odnosa, premda je za takav zaključak još uvek rano.“
Ćutke zaobiđeno pitanje Krima, iako je upravo zbog njega Rusiji bilo oduzeto pravo glasa, a ništa se u međuvremenu nije promenilo, Srećko Đukić vidi kao efikasan način za prevazilaženje razlika: „Da je Evropa nastavila da insistira na vraćanju Krima Ukrajini kao uslovu za povratak u Savet Evrope, od toga ne bi bilo ništa. Isto tako, ni Rusija ne insistira na formalnom priznanju da je Krim njen sastavni deo. Politika je sad napravila svojevrsni most preko ove tačke razdora i uklonjena je jedna prepreka na putu opšteg evropskog i evroazijskog ujedinjenja. Istraživanja su, uostalom, i pokazala da preko 70 odsto ljudi u Evropi ne želi dalje zaoštravanje odnosa, što govori da na kontinentu sazreva potencijal za mirno rešavanje sporova.“
A to je istovremeno i put ka umanjivanju uticaja spoljnog faktora na ovom prostoru jer se, zaključuje Miloš Jovanović, „angloamerička geopolitika oduvek najviše plašila osovine Berlin-Moskva, koja bi evroazijski kontinent spojila i učinila neosvojivom tvrđavom za angloamerički interes. Amerika će to pokušati da spreči kao što i čini odavno, ali njene mogućnosti više nisu onakve kakve su bile“.
