Jedna od mnogobrojnih priča Momira Bulatovića. Nikada prepotentan, nikada osion, nikada nikoga ne gledajući sa visine, nikada nervozan, nikada nigde nije žurio. Uvek je imao vremena za razgovor, odgovarao je na svako pitanje, uvek uz pomoć ilustrativnih primera, upotrebljavajući priče iz svog života da objasni komplikovane političke i istorijske procese. Nije mu trebalo puno da kaže šta znači biti Crnogorac.
Blagim rečima, uz osmeh i tvrde, razoružavajuće argumente, ubeđivao je sagovornika u ispravnost sopstvenih stavova. Poslednji put kada smo sedeli, pričao mi je da su ga „neki zapadni istražitelji“ svojevremeno pritiskali da svedoči protiv Mila Đukanovića, u slučaju u vezi sa švercom cigareta.
„Sada ćete vi meni pričati da je to Milo radio sam, bez znanja vaših duvanskih kompanija.“ To im je odgovorio i tu je bio kraj njihovog razgovora. Momir je prepoznavao uzroke, video je odakle problemi dolaze. Nikada nije hteo protiv svog naroda i svoje države! Da vidimo, prvo, šta je tu uzrok, a šta posledica, kako se sve to odvijalo. Nemojte da ispadne da su samo naši grbavi, da smo mi za sve krivi. Razumeo je politiku, znao je sa ljudima. Reči su mu bile sablja, lako je bilo shvatiti ga. Neke stvari poneo je sa sobom u grob. Nije želeo da prepriča svoj razgovor sa Alijom Izetbegovićem, razgovor koji je bio pun osetljivih tema, a desio se u proleće 1992.
Obećao je sagovorniku da o tome neće dalje, poslužilo je njemu da donosi stavove i sudove, poslužilo je za dalje političko postavljanje, ali on ne može preko reči, bez obzira na to što se radi o razgovoru u četiri oka, bez obzira na to što se Alija davno upokojio.
Još pre „slučaja Milo“ nudili su mu da svedoči protiv Miloševića. Isto kao što su mu nudili i da bude „Milo pre Mila“. Odigravalo se to u Londonu, u avgustu 1992. godine. Od strane zapadnih službi, Milo je, najpre, bio procenjen kao neiskusan, „zelen“, nepostojan u opredeljenju i gramziv na privilegije, a i mnogo se divio Slobodanu Miloševiću. „Kako ću pred đeda?“ — pitao je Momir! Oni koji su mu to nudili praviše se, najpre, da je odgovor loše preveden, a posle toga — o Momiru više nisu razmišljali. Obraz i čast za njega su predstavljali — sve!
Beleške o vremenima prošlim, ali i prognoze o vremenima budućim — ostavio je u svojim knjigama.
„Nevidljivi lanci: moć nepostojećeg novca“, monografija koju je publikovala „Laguna“ 2018. godine, predstavlja svojevrsni nekrolog neoliberalnog kapitalizma. Sa neverovatnim brojem podataka, statističkih pokazatelja i informacija koje se nigde druge ne mogu pronaći.
Govorio je da su mu, kao osnova za istraživanje, poslužila protestna pisma nezadovoljnih manjinskih deoničara u multinacionalnim korporacijama, koji su shvatili da se neko igra sa njihovim ulozima i krade im profit. „Koliko takvih pisama si pročitao?“ — pitah ga. „Dovoljno je i jedno ako je ispravno napisano!“ — rekao je.
Skroman, kao i uvek, nije želeo da sam hvali svoj trud, da prizna kako je na tome radio pune dve godine, provodeći besane noći u prikupljanju i u analizama dokumentacije. To sam posle čuo, sa druge strane; i deluje verodostojno. Takvo, kapitalno delo — zahteva vreme i posvećenost.
Neposredan i iskren, Momir uopšte nije podsećao na bivšeg predsednika. Predsednik Republike Crne Gore postao je sa 34 godine, premijer Savezne Republike Jugoslavije sa 42 godine. Životni putevi su nam se sretali na nekoliko raskršća, upoznali smo se davno, ali smo se sprijateljili tek u redakciji „Sputnjika“, gde smo obojica postali kolumnisti. Iako je, tek tada, zakoračio u zrele godine, bio je čovek koji je sve svoje nedoumice razjasnio, na sva životna pitanja odgovorio, sve dugove namirio. Ono što ga je brinulo — tim problemima druge nije opterećivao. Sam se sa tim borio. Tako je i otišao. Ne opterećujući druge, braneći svoje, nikada ne optužujući — čak ni neprijatelje i boreći se za istinu.
Naš Momir. Od Momira se moglo mnogo toga naučiti. Neka mu je večna slava i hvala!
