Srpskim čitaocima Sadulajev je poznat po zbirci priča „Ja, Čečen“, objavljenoj 2014. godine, a nedavno se u izdanju „Službenog glasnika“ pojavila i knjiga „Bič božji“. Sadulajev se u toj zbirci, kao i u većini svojih dela, bavi temom takozvanih malih ratova, međunacionalnih sukoba i potragom pojedinca za identitetom u surovim ratnim okolnostima.
Objasnite nam naslov knjige „Bič božji“, šta se krije iza njega?
— Taj naziv je igra reči, jer na ruskom jeziku naziv „bič“ znači i „klošar“. Dakle, taj „Bič božji“ je istovremeno i „Božji lutalica“ i „Bič božji“ koji označava Atilu. Taj naziv sugeriše na junaka koji je postao simbol stradanja u nacionalnom ratu. U naše vreme se stalno negde događa rat. Moja dela se bave tim konkretnim borbenim dejstvima i ratovima, na Severnom Kavkazu, u Čečeniji. Zbirka priča „Ja, Čečen“ je već ranije prevedena na srpski jezik. U njoj, takođe, obrađujem problem traganja za identitetom u uslovima propasti Sovjetskog saveza i, samim tim, propasti sovjetskog identiteta.
Vi imate dvostruko poreklo, rusko i čečensko. Koliko to utiče na Vaš doživljaj sveta, posebno na Vas kao umetnika?
— Čovek se oseća kao da pripada dvama svetovima. To je za umetnika veoma povoljna pozicija, mada ja nisam uspeo potpuno da iskoristim prednosti takvog položaja. Trudim se, međutim, da osećam ta dva sveta istovremeno, i spolja i iznutra.
Kakav bi trebalo da bude odnos umetnika prema ratovima i krizama? Sme li pisac ponekad da zauzme određenu poziciju kada piše o stradanju, postoji li opravdanje za umetnika koji se svrstava na određenu stranu?
— Pozicija pisca je da uvek saoseća sa čovekom. Pisac retko kada može biti dobar ako promoviše neki politički ili ideološki stav. On uvek treba da bude na strani običnog čoveka za kog je rat trauma, katastrofa, ali i da skrene pažnju na heroizam i samopožrtvovanje u ratu, na osećanja koja on izaziva, posebno ako je to pravedan rat. Naravno, moramo da izbegavamo romantizaciju nasilja i zla. Treba pokazivati život kakav jeste, ali treba izbegavati koketiranje sa zlom. Pisac se mora truditi da pokaže kako čovek može da ostane čovek u takvim uslovima. Umetnost, istovremeno, ima i ulogu da zabeleži i utvrdi određene istorijske događaje u sećanju naroda. Emir Kusturica je, recimo, govorio o serijalu „Černobilj“, o tome da je on snimljen da bi se s tržišta potisnula ruska atomska tehnologija, da bi se pokazalo da je ona nepouzdana, kao i da bi upravo takva verzija priče o Černobilju ostala u svesti čovečanstva. Veliki broj ljudi gleda tu verziju i misli da je sve bilo upravo tako, a zapravo nije bilo tako. Godine će nam biti potrebne da to dokažemo. Zbog toga, kada piše o istorijskim događajima, pisac mora da bude precizan ne samo u psihološkom, nego i u istorijskom smislu, mora da traga za istinom i da izbegava političku ili ideološku pristrasnost. To se najbolje postiže kada pisac posmatra događaje iz ugla običnog čoveka.
Ali šta ako autor zaista iskreno veruje u određenu istinu koja se nekom drugom čini kao laž?
— Pisci ili reditelji, scenaristi veoma često, svesno ili nesvesno, ispunjavaju određene naloge. Ponekad je reč o direktnoj političkoj narudžbini da se događaj predstavi iz određenog ugla, a ponekad je to nesvesni, magloviti nalog društva kojem pisac pripada. Taj nalog je da se nešto vidi na određeni način. Primer za to je nedavno snimljeni američki film o osmodnevnom ratu u Gruziji, kada je ruska vojska ušla u tu zemlju. Ne znam da li je autor zaista mogao da veruje u prikaz koji je napravio, a možda mu nije bilo ni potrebno da veruje u to, možda je imao veoma jednostavan zadatak da prikaže vrlo ograničenu sliku, onu koja će biti prijatna prosečnom zapadnom gledaocu. To ne mora obavezno da bude politička porudžbina. To može da bude porudžbina publike, komercijalna porudžbina. Običnom čoveku odgovara da pogleda film koji se potpuno uklapa u njegovu Prokrustovu postelju, njegove poglede na svet. Oni smatraju da je malu, bednu, demokratsku Gruziju napala zla, ogromna Rusija. Treba samo snimiti film na osnovu tog stereotipa i to je sve, svi će reći da je upravo tako i bilo. Ako napraviš nešto drugačije, jednostavno te neće gledati. Ili će ti postavljati mnogo pitanja. Dakle, to je ponekad put konformizma, a ne direktna narudžbina.
Svedoci smo i pokušaja da se revidira istorija, odnosno da se ponovo ispišu neke važne stranice, recimo, one iz Drugog svetskog rata.
— Danas se suočavamo s kritičnim stanjem kada je reč o istorijskim istinama. Sve je više knjiga i filmova u kojima se nacizam, zapravo, pravda. To se predstavlja kao potreba da se događaji prikažu iz ljudskog ugla. To, međutim, nije ljudski ugao, to je očovečivanje nacizma, a istovremeno i raščovečivanje one druge strane, komunista, svih koji su se borili protiv nacizma. Pisac ne sme da zauzima ideološki, nego moralni stav. Kusturica je spomenuo da u Francuskoj vole da gledaju iranske filmove, jer u njima postoji moralna pozicija i još ih nije dotakao postmodernizam koji veruje u to da moralni stav umetnika i ne mora da postoji. Čovek, međutim, u umetnosti traži neke moralne smernice i stavove koji moraju biti iskazani. I kako god da posmatramo svoje moralne poglede kada je reč o rušenju socijalizma, o demokratiji, ne smemo da menjamo svoje moralne poglede. Moralna pozicija uvek mora da bude zasnovana na bezuslovnooj osudi nacizma kao zla. Istovremeno, mora se izbegavati naslađivanje zlom.
