Nedavno je zamenik ministra odbrane SAD Majkl Karpenter rekao da bi Gruzija trebalo da ograniči protok ruskih turista u zemlji, jer je, naime, i to oblik okupacije. Nakon tih izjava, gruzijski poslanici iz redova radikala su počeli da tvrde da su Rusi ionako pokupovali svu imovinu u Gruziji. Da li baš Rusi? Sputnjik istražuje: ko godinama kupuje nepokretnosti u Gruziji.
Kupovina nekretnina
Ciala je kućna pomoćnica već 20 godina, iako je završila biologiju. Međutim, od kada se zatvorila laboratorija, još za vreme Sovjetskog Saveza, nije radila u struci.
Kako kaže, bar sa stanom je imala sreće. Stara kuća i dvorište su porušeni, ali su svima dodeljeni novi stanovi u jednoj stambenoj zgradi, odmah pored starog mesta stanovanja. Na mestu stare kuće sada se nalazi turski tržni centar. Od 40 stanova u njenoj zgradi, sedam pripada stanarima kojima su kuće porušene, nekoliko stanova je zatvoreno, jer su ih kupili stanovnici Tbilisija koji tu dolaze samo leti, dok su polovinu zgrade kupili Turci. U različitim periodima se naselilo oko 20 porodica.
„Sve je ispalo dobro. Imam i kuću i posao, koji mi nije daleko. Nas četvoro starih suseda radimo u stanovima kod Turaka. Ništa ne mogu da kažem, poštuju nas. Imala sam sreće“, govori Ciala, sipajući čaj u turske čaše bez ručke, takozvane armude.
„Oni su veoma uredni, dobronamerni... Nisu pohlepni. Poslodavac sa poslednjeg sprata mi za sve praznike nešto pokloni. A kada je moj sin slomio nogu, drugi poslodavci, sa trećeg sprata, dali su mi novac za lečenje. Imam četiri poslodavca, svi su dobri. Govore samo na turskom, ali ja sam skoro i naučila jezik, a ono što ne razumem — prevede moj sin“, dodaje Ciala.
Ne postoje statistike o broju stanova koje su kupili Turci u Batumiju. Turske porodice žive u gotovo svim novim zgradama, i manje su zainteresovane za stanovanje u starom delu grada. U tom delu kupuju nekretnine uglavnom zbog biznisa, a ne zbog stanovanja. Najčešće imaju svoje osoblje, a lokalne radnike zapošljavaju samo za najprostije poslove.
Kutaisku ulicu u Batumiju već odavno nazivaju „turskim kvartom“. Tu se češće čuje turski nego gruzijski jezik, a u jednoj od susednih ulica nalazi se džamija. Cela ulica svetli natpisima i neonskim reklamama. U jednom momentu čovek zaboravi da se nalazi u Gruziji.
„Pijte, pijte. Naročito, jer je sada veoma toplo. Mi uvek pijemo čaj, pijte i vi“, brine se o meni Omar Faruk, dok poziva ljude sa ulice u restoran koji pripada njegovom prijatelju.
„Zašto vas ima ovoliko u Batumiju? Šta je to ovde tako posebno?“, pitam ga otvoreno.
„Ovde je lakše poslovati, jer ovde nema mnogo toga što odavno postoji u Turskoj. Tamo imamo skoro sve — fabrike, prodavnice, hotele, restorane. A u Batumiju su tek počeli da se razvijaju ekonomija i infrastruktura, i zbog toga nam je isplativo da ovde započinjemo posao. Imamo sa čime da iznenadimo posetioce“, sa strašću objašnjava Faruk.
Pored toga, porezi u Gruziji su niži, a radna snaga je jeftinija.
„U Gruziji dnevnica iznosi najviše 10 dolara, dok bi se u Turskoj radniku moralo platiti od 20 do 30 dolara dnevno. Ovde je i stanovanje jeftinije“, objašnjava on.
„Jeftinije je živeti, lakše je poslovati, svi oko mene govore na mom maternjem jeziku, život je predivan. Osećam se kao kod kuće. Hoteli, restorani, hosteli i prodavnice brze hrane u ovom regionu pripadaju Turcima. Osoblje je iz Turske, samo su konobarice iz Gruzije“, kaže Faruk.
Šta kaže istorija
Zanimljivo je to što, sve do dvadesetih godina prošlog veka, nije postojao region u Gruziji kakav je današnja Adžarija. Kanjon reke Adžarisckali, kao i teritoriju južno i istočno od nje, nazivali su muslimanskom Gruzijom. Od 1878. godine jedan njen deo pripadao je Ruskom carstvu, a drugi deo Osmanskoj imperiji. Republika Adžarija postala je autonomna nakon sklapanja sporazuma „Karski mir“, prema kome je ispunjen zahtev Turaka da se odobri autonomija muslimanskim Gruzijcima.
Sovjetska vlast je strogo sledila formalno očuvanje sporazuma. Svi razgovori o ukidanju autonomije sasecani su u korenu. Još za vreme sovjetske vlasti, 1989. godine, otvorena je granica sa Turskom. Na samoj granici Turci su postavili ogromnu tablu sa natpisom: „Dragi gosti, stigli ste u Tursku, i ovde možete slobodno trgovati. Policija vas neće progoniti, nego štititi“.
Iz Sovjetskog Saveza u Tursku izvozili su dečije igračke, optiku, fotografsku opremu, satove i zlato, dok su iz Turske uvozili hranu, odeću, a posebno kožne jakne.
Međutim, raspad Sovjetskog Saveza i propadanje sistema državne vlasti dovelo je do pucanja ekonomskih veza među saveznim republikama. Na njihovo mesto su došli hrabri avanturisti, koji su, preko Batumija, trgovali ljudima i narkoticima. Taj problem je aktuelan sve do danas.
Lider pokreta „Gruzijski marš“ Sandro Bregadze kaže da se turska ekspanzija posebno manifestuje u crnom biznisu.
Pokret se protivi nelegalnim akcijama migranata, a poslednjih godina povodom toga organizuju se protestne šetnje u glavnom gradu Gruzije.
„Ovo se posebno odnosi na trgovinu ljudima i drogom. Ako dođete u Batumi, videćete veliku Kutaisku ulicu, gde postoji mnogo sumnjivih institucija koje kontrolišu Turci. Tu su javne kuće, neki klubovi“, kaže Bregadze.
Njegove reči potvrđuju podaci Ministarstva unutrašnjih poslova Gruzije, u kojima se često provlače izveštaji o pritvaranju turskih građana zbog „učestvovanja u lancu prostitucije“.
Turci dolaze...
Početkom devedesetih godina prošlog veka Turci su započeli biznis u Adžariji. Turski biznismeni su obezbedili velike trgovinske kredite svojim partnerima u regionu. Turci su aktivno učestvovali u formiranju poslovne elite u regionu, elite koja će kasnije biti odskočna daska za širenje turskog ekonomskog uticaja na celu Gruziju.
Međutim, u to vreme se u regionu ograničavao broj velikih turskih kompanija. Jedina velika fabrika u Batumiju bila je Tekstilna fabrika, koju su Turci otkupili i modernizovali. Bilo je otvoreno nekoliko restorana i čajdžinica. To je bilo sve. Aslan Abašidze, predsednik Vrhovnog saveta Adžarije, koji je odlučno sasecao svaki pokušaj političkog mešanja Turske, smatrao je da postoji rizik da se izgubi cela Adžarija, ako se Turcima proda i metar adžarske zemlje. Turci su u to vreme bili aktivniji u drugim delovima Gruzije.
Pored toga, Turci su brinuli i „o duši“. Dok su mladi ljudi, tokom nacionalno-oslobodilačkog pokreta u Batumiju, prelazili u pravoslavlje , u planinskom području Adžarije islam ne samo da se sačuvao, nego je ozbiljno ojačao svoju poziciju, a to se desilo uglavnom zahvaljujući turskim verskim kadrovima.
Može se zaključiti da su do 2004. godine Turci bili prisutni u Adžariji, ali umereno. Aktivnost Turaka namerno su ograničavale vlasti, a turski biznis nije imao uslove za razvoj.
Revolucionarni start-ap
Situacija se promenila nakon Revolucije ruža, odnosno nakon smene tadašnjeg predsednika. Tada su se otvorile nove mogućnosti za turski biznis u Gruziji, a pre svega, u Adžariji. Prvi veliki turski projekat bio je početak izgradnje hotela „Šeraton“ 2006. godine, i to je bio prvi lanac hotela u gradu.
Istovremeno, s obzirom na liberalno zakonodavstvo, Turci su videli dobru priliku da zarade na hazardnim igrama, jer su njihovi sunarodnici voleli da se kockaju. 1997. godine Vlada Turske je zabranila kockanje na teritoriji zemlje, a sledbenici političkog islama nisu ulivali nadu da će zabrana jednoga dana biti ukinuta. Za turske kompanije je ulaganje u biznis te vrste u Batumiju postao pouzdana investicija.
Stručnjaci tvrde da su turski građani masovno dobijali državljanstvo Gruzije za vreme mandata predsednika Sakašvilija.
„Adžarska autonomna republika se pretvorila u arenu turske ekspanzije“, ubeđen je bivši poslanik Parlamenta Gruzije Dmitrij Lortkipanidze.
Prema njegovim rečima, od 2. septembra do 2. oktobra 2012. godine, gruzijsko državljanstvo je dobilo 2.233 građana Turske.
„To je bilo podržavanje ekspanzije Turaka na neviđenom nivou“, rekao je bivši poslanik.
Aerodrom za potrebe Turaka
2007. godine je turska kompanija „TAV“ izgradila u Gruziji dva aerodroma — u Batumiju i Tbilisiju. Glavni razlog za izgradnju aerodroma bio je interes Turaka da u Tbilisiju blokiraju nastanak novog regionalnog čvorišta, koje bi vremenom moglo da postane konkurencija Istanbulu. Aerodrom u Batumiju je postao aerodrom, ne samo Gruzije, nego i turskog grada Hope, jer je postojao organizovan prevoz iz tog grada do piste, i obrnuto. To je bila velika olakšica za mnogobrojne ljubitelje hazardnih igara iz Turske.
Izlaz na tržište
Kada je 2011. godine u Batumiju završena modernizacija cele gradske infrastrukture, rekonstrukcija starog grada i proširenje novog bulevara, turske građevinske kompanije počele su veoma brzo da se probijaju na tržište nepokretnosti u Batumiju. S obzirom da nisu postojali strogi propisi, to je omogućilo građevinskim kompanijama, a pre svega turskim, da pretvore određene delove grada u kamene džungle. Značajan deo kupaca nekretnina bili su Turci i radnu snagu su činili uglavnom oni, što nije bilo povezano sa diskriminacijom, nego sa kvalifikacijom. Naime, Turci su zaista dobri građevinci.
Sa druge strane, Turci nisu mnogo ulagali u oblast proizvodnje. Može se spomenuti oko 25 tekstilnih preduzeća i nekoliko fabrika za preradu voća i lešnika.
Energetske investicije
U poslednje vreme Turci ozbiljno ulažu u energetiku u Adžariji, odnosno u izgradnju hidroelektrana.
Prema podacima Ministarstva ekonomije Adžarije, 2015. godine turske investicije su iznosile 107,5 miliona dolara, 2016. godine — 135,6 miliona, a 2017. godine — 52,3 miliona dolara. Oštar pad turskog ulaganja u vezi je sa završetkom izgradnje hidroelektrane, koju su gradili Turci. Međutim, u poslednje četiri godine, najviše u Adžariju ulažu Norveška i Indija. Turske investicije su usmerene na sferu građevinarstva, turizma i sferu usluga.
Strahovi i upozorenja
Pre nekoliko godina izjava predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana izazvala je paniku. Naime, on je rekao da su uvek u srcu Osmanlija bili Solun, Alepo, Mosul, i Batumi.
Turski ambasador u Tbilisiju je objasnio da su Gruzijci pogrešno razumeli reči turskog predsednika.
„Turska je jedini sused Gruzije, koji nema teritorijalne pretenzije na njenu teritoriju. Batumi je Gruzija, a Rize je Turska, i tako će ostati zauvek“, rekao je tada ambasador.
Uopšteno govoreći, u određenim političkim krugovima gruzijskog društva, popularno je pitanje ekspanzije Turaka.
Neko bi pomislio da su njihovo širenje u Adžariji preuveličali političari i stručnjaci, ali to ne znači da i zaista nije tako. Turska poseduje sve za nagli i brzi rast svog uticaja u regionu — od ekonomskih sredstava, do agenata uticaja. A to što Turska, sticajem okolnosti, u regionu nije politički aktivna, nije od velikog značaja.
