Dvadeset godina nakon rata na Kosovu, 100.000 pravoslavnih Srba još živi u bivšoj jugoslovenskoj provinciji, koja je proglasila svoju nezavisnost 2008. godine. Oni čine ugroženu manjinu na teritoriji na kojoj živi dva miliona Albanaca muslimanske veroispovesti, koji su na vlasti, i tretiraju Srbe kao građane drugog reda.
„Imao sam 20 godina. Neću nikome dozvoliti da kaže kako je to najlepše doba“, napisao je francuski pisac i filozof Pol Nizan, a to bi mogao biti moto svakog Srbina koji živi, ili bolje rečeno preživljava na Kosovu.
Kako je Priština proslavila sramotnu godišnjicu
Pre 20 godina, nakon okončanja 78-dnevnih vazdušnih napada NATO-a pokrenutih bez mandata međunarodne koalicije UN (koja je uključivala i Francusku), Beograd je „ispustio iz ruku“ svoju provinciju. Albanska većina jednostrano je proglasila nezavisnost te teritorije 2008. godine. Vlada Kosova je odlučila da ovu sramotnu godišnjicu proslavi grubo i jasno. Dana 28. maja na severu zemlje, koji uglavnom naseljavaju Srbi, sprovedena je policijska operacija.
Lokalno stanovništvo, koje ne priznaje legitimitet kosovske države, žestoko se suprotstavljalo. Sagradili su barikade, došlo je do sukoba, začuli su se pucnji. Tokom nereda je ranjeno pet policajaca. Uhapšeno je oko 30 lokalnih stanovnika.
Zvanični cilj te operacije bio je „likvidacija mreže korumpiranih zvaničnika i krijumčara“. U to je teško poverovati onima koji dobro znaju Kosovo, gde je moguće suočiti se sa svim mogućim oblicima, počevši od trgovine prostitutkama, narkoticima i organima do krađe automobila. U svakom slučaju, ta provokacija se nije svidela Beogradu. Srpske vlasti su proglasile stanje ratne pripravnosti i poslale su kolonu tenkova na granicu.
Za 20 godina Kosovo je napustilo 250.000 Srba
Na Kosovu, gde 95 odsto stanovništva čine muslimanski Albanci (dva miliona ljudi), živi 100.000 pravoslavnih Srba. Od 1999. godine, 250.000 Srba napustilo je zemlju, gde je bilo opasno ostati. Oni, koji su ostali — najsiromašniji i najstariji, žive u enklavama, gde nisu zaštićeni od nasilja.
Na primer, tokom pogroma nad srpskim narodom na Kosovu 2004. godine ubijeno je 19, ranjeno 600 ljudi, a četiri hiljade stanovnika završilo je u izbeglištvu, a tom prilikom je zapaljeno ili opljačkano 35 crkava. Sve to se desilo za manje od 24 časa. Ali ima i onih koji se ne predaju, iz razloga što je Kosovo i Metohija verska i kulturna kolevka Stare Srbije. Kao dokaz za to služi 1.500 pravoslavnih crkava, manastira. Oni su izgrađeni u srednjem veku i predstavljaju živopisne primere vizantijske arhitekture. Stoga ne čudi što kosovski ekstremisti prvo žele to da unište.
Poslednje uporište u Prizrenu
Takva sudbina je zadesila Prizrensku bogosloviju Sv. Ćirila i Metodija. Ona je poslednje uporište koje se nalazi pod policijskom zaštitom i stalnim video-nadzorom.
Otac Andrej, koji je ekipu tog francuskog lista dočekao u toj pravoslavnoj tvrđavi, kaže da su napadači zapalili zgradu.
„Tom prilikom su poginule dve osobe. Ali mi smo zgradu obnovili i sada tu živi oko 50 studenata uzrasta od 15 do 20 godina. Oni će nas zameniti. Za pet godina oni će biti sveštenici, i služiće na Kosovu, koje predstavlja ’srpski Jerusalim‘. To je činjenica, u 15. veku, prema podacima iz perioda osmanske okupacije, Albanci su činili svega dva odsto stanovništva, a danas čine 90 odsto. Ovde je reč o dugoročnom etničkom čišćenju. Nesumnjivo da se taj proces nakon rata ubrzao. Razmislite o Prizrenu. Tamo je do 1999. godine živelo 12.000 Srba. Međutim, ove godine tamo ih živi manje od 80 njih, i to ako računamo bogoslovce“.
U srpskom delu grada, koji se nalazi na jugu zemlje, popucale su fasade na kućama, krovovi se ruše. Tamo nema žive duše. Kada su poslednji stanovnici počeli da osećaju teret starosti ili bolesti, oni su prodali svoju imovinu kosovskim kompanijama za sitan novac. Tamo gde su oni živeli, sada se nalaze hoteli ili javne kuće. U senci Sinan-pašine džamije u Prizrenu (za čiju je izgradnju korišćen kamen sa manastira Svetih Arhangela) nalazi se Bogoslovija Sv. Kirila i Metodija, gde studira mali broj mladih ljudi. Ona je simbol otpora u gradu od 175.000 ljudi.
To je borba Davida i Golijata. Kada se u 13.00 časova sa svih minareta u Prizrenu čuju pozivi na molitvu, budući sveštenici Kosova i Metohije odgovaraju pevanjem molitve pre jela. U tom delu Balkana, gde je bila granica između hrišćanske Evrope i Osmanske imperije, znaju cenu znakova.
Sveštenik u svakom hramu
Takav je mentalitet i istrajnost „poslednjeg Mohikanca“ u hramu Svetog Save u Južnoj Mitrovici (teritoriji gde žive etnički Albanci, za razliku od Severne, gde su naseljeni Srbi), gde među 100.000 Kosovara živi otac Nenad sa suprugom i četiri sina. Godine 2004. njegovog prethodnika su evakuisali francuski padobranci iz Kfora.
Svetinja je bila oskrnavljena. Ikone, spomenici, oltar – sve je bilo pretvoreno u prah. Groblje, gde je sahranjeno nekoliko generacija predstavnika sveštenstva, oskrnavljeno je. Vekovima stari spomenici bili su razbijeni na komadiće. Nakon što je 2016. godine stupio na dužnost, sveštenik je čekao tri meseca kako bi kosovska nacionalna kompanija sprovela električnu energiju. Kada se odvaži da napusti hram Svetog Save, on mantiju zamenjuje svakodnevnom odećom. Ne brine ga koliko parohijana ima u hramu.
„Bez obzira na to da li vernici dođu ili ne, ja svake nedelje služim liturgiju. Za Boga i za Srbiju. Moramo sačuvati naše hramove kako god znamo, inače će biti pretvoreni u džamije“.
Pomoć od Đokovića
Srbi koji ne zaboravljaju Kosovo i koji se stalno tamo vraćaju (na ceremonije venčanja ili za vreme crkvenih praznika), pridržavaju se istog mišljenja. Tako je teniser Novak Đoković 2011. godine donirao 100.000 evra manastiru Gračanica, kako bi pravoslavna crkva mogla da otkupi susednu parcelu, inače bi imovina bila zauvek otuđena od manastira i crkve.
Jedan od razloga za borbu je vera, a drugi je zemlja, otadžbina predaka. Zbog toga neki Srbi ne napuštaju enklave i žive u okruženju kosovskih Albanaca, odsečeni od sveta. Takav primer je selo Novak, koje je 15 kilometara udaljeno od Prizrena. Do njega se s mukom dolazi putićem, koji je leti prašnjav, a zimi zatrpan snegom. Uprkos stalnim zahtevima stanovnika, kosovske vlasti nisu donele odluku da asfaltiraju put.
Samodovoljnost i solidarnost
Vidimo zapanjujuću i mračnu sliku: porušene i spaljene kuće, na zidovima i ruševinama su ispisani grafiti koji veličaju tzv. Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK) – terorističku, separatističku organizaciju koja se bori protiv Srba, a koju je NATO podržavao 1999. godine.
Povrtar i stočar Branko Gligorijević priča o javnim uvredama, kojima su stanovnici enklava na Kosovu izloženi iz dana u dan.
„Godine 1999. ovde je živelo 50 srpskih porodica. Deset od njih, uključujući i moju, vratilo se ovde 2003. godine. Od 70 kuća, 55 je bilo porušeno i opljačkano. Mi smo u najmanju ruku susedi Kosovara, ali to nije lako. Šiptari kradu! Moramo da se pomirimo sa tim da nam kradu traktore, truju stoku, pse. Nema svrhe prijavljivati ih policiji, jer ćete u tom slučaju biti zadržani 48 sati, jer, pošto ste Srbin, sumnjivi ste. Mi se prilagođavamo. Umesto krava gajimo svinje, koje oni neće dirati. Kada moramo u Severnu Mitrovicu u kupovinu ili kod lekara, idemo sa 3-4 automobila, jer se plašimo napada na putu. Mi radimo samostalno – sve što se ovde proizvodi, ovde se i potroši. Pošto nemamo potrebnu opremu zbog nedostatka sredstava, u vreme žetve pozajmljujemo kombajn, koji kruži po srpskim enklavama na Kosovu. Moramo izdržati po svaku cenu, jer je ovo naša kuća“.
Aparthejd? Diskriminacija? Segregacija?
Međunarodna zajednica, koja tako brzo može da stane u zaštitu ljudskih prava, brzo bi pružili takvu pomoć drugim zemljama, ali ne i Kosovu. Niko ne štiti Srbe, osim Rusije. U Severnoj Mitrovici visi ogroman portret ruskog predsednika Vladimira Putina, koji se doživljava kao heroj. Kosovska vlada povećava napetost, jer je sigurna u podršku SAD i EU. Napetost u odnosima sa Beogradom započela je nakon uvođenja carina od 100 odsto na uvoz robe iz Srbije (na Kosovu su se cene udvostručile, uključujući i cene lekova). Nastavilo se ukidanjem granica između KiM i Albanije 1. januara 2019. godine. Vrhunac je bila odluka o stvaranju profesionalne vojske od pet hiljada vojnika (takozvane Kosovske bezbednosne snage). Svi ti događaji ne daju mira Srbima koji žive na Kosovu, i koji su postali taoci situacije, koja, očigledno, ništa dobro neće doneti.
1) Nezavisnost Kosova i Metohije je priznalo 110 zemalja (uglavnom zapadne zemlje). Peking i Moskva ne priznaju Kosovo, i zbog toga one ne može da postane član Ujedinjenih nacija.
2) Godine 2010. švajcarski senator Dik Marti uputio je Savetu Evrope izveštaj o gnusnom slučaju „nestalih“ Srba, u koji su bili umešani najviši zvaničnici Kosova.
3) Tokom 20 godina, 150 verskih objekata je varvarski porušeno ili opljačkano. U tih 20 godina je sagrađeno 450 džamija. Većina njih je izgrađena sredstvima iz Saudijske Arabije ili Emirata. U njima se širi vehabizam.
