Nakon majskih lokalnih izbora, španski politički pejzaž fragmentiran je tako da ni jedna od vodećih stranaka levice i desnice ne može sama da formira vlast u sredinama u kojima je osvojila najveći broj glasova. I socijalisti i narodnjaci prinuđeni su da sklapaju paktove sa manjim strankama.
Pa tako u Madridu, gde je za gradonačelnika izabran Hoze Luis Martinez-Almeida iz Narodne stranke, partije desnog centra, koja je Španiji u 21. veku dala dva premijera (Hoze Luisa Aznara i Marijana Rahoja), socijalisti su osvojili većinu glasova (29,3 odsto naspram narodnjaka koji su osvojili 22,2 odsto).
Strah od separatista
Međutim, narodnjaci su sklopili pakt sa Sijudadanosom, koji je slične političke orijentacije, ali i sa ekstremnim desničarima iz Voksa, koji, prvi put od pada frankizma 1975. godine, beleže ozbiljniji rast. Voks je osvojio vlast u Andaluziji, regionu u kome su do maja vlast tradicionalno držali socijalisti.
Iako je, kao partija desnog centra u Evropskom parlamentu u koaliciji sa pokretom francuskog predsednika Emanuela Makrona, Sijudadanos je, zajedno sa socijalistima u Barseloni, podržao izbor Ade Kolau, pripadnice krajnje levice. Strah od dolaska na vlast katalonskih separatista u drugom po veličini španskom gradu očigledno je nadjačao ideološke razlike.
Iz Pariza je, na odluku Sijudadanosa da uđe u koaliciju sa Voksom u Madridu, stiglo oštro upozorenje da će ova stranka snositi posledice ukoliko nastavi da formira lokalne saveze sa Voksom.
Istrošeni socijalisti
Fragmentacija španskog političkog pejzaža, prema mišljenju dugogodišnjeg dopisnika srpskih medija iz te zemlje Borislava Lalića, neće previše zakomplikovati političku situaciju.
„Desilo se što se moralo desiti“, kaže Lalić.
„Vlast istroši svaku stranku koja dugo vlada, a to se upravo dogodilo i socijalistima, koji su Španijom vladali od sredine osamdesetih do početka 21. veka, kao i narodnjacima, koji su ih nasledili.“
Na poslednjim izborima, socijalistički premijer Pedro Sančez ojačao je svoju poziciju, međutim, ne toliko da bi socijalisti mogli da sami formiraju vlast, nastavlja Lalić:
„Moraju da paktiraju, da se dogovaraju i da ulaze u koalicije i sa drugim strankama. Naravno, ne mogu da uđu u koaliciju sa narodnjacima i desničarima. Traže partnere u levim i populističkim strankama, kao što su Podemos i regionalne stranke — ne bih rekao da su to separatističke stranke. Ni socijalisti, ni narodnjaci neće praviti savez sa separatističkim strankama kakve, pre svega, postoje u Kataloniji“.
To se i vidi na primeru Barselone, dodaje Lalić, i ono što je, u celoj razuđenosti španske političke slike, jasno je da ogromna većina levih, desnih i regionalnih stranaka neće podržati katalonski separatizam.
„Često govorim da ne postoje objektivni uslovi da separatisti u Kataloniji ostvare svoje ciljeve, jer se to ne dozvoljava, i to ne samo po španskom Ustavu. Ne samo da je ogromna većina građana Španije protiv toga, nego i međunarodni faktori ne idu u prilog tom procesu“, objašnjava Lalić i dodaje da većinski otpor katalonskom separatizmu ne znači da zbog njega Španija nema velikih nevolja.
Nije lako iskoreniti „frankizam“
„Problem sa katalonskim separatizmom ometa Španiju da se posveti nekim drugim pitanjima. Španija, iako spada među deset najvećih ekonomija sveta, u kojoj oko 80 miliona turista godišnje ostavi između 70 i osamdeset milijardi dolara, mora da se bavi grubim i agresivnim katalonskim separatizmom“, navodi naš sagovornik.
„Sasvim sam uveren da oni (katalonski separatisti) u tome nemaju nikakve šanse, niko to neće podržati, ni Amerika, ni EU, ni španski susedi, niti će Španija to dozvoliti, kao što se, uostalom, i videlo. Čak je, mislim, i većinsko raspoloženje u samoj Kataloniji protiv toga“, smatra Lalić.
Najbolja ilustracija za ovu Lalićevu tezu dolazi iz same Barselone — jednom od uhapšenih katalonskih separatističkih lidera Žoakimu Fornu, koji je izabran za gradskog većnika Barselone, sud je dozvolio da prisustvuje inauguraciji nove gradonačelnice, međutim, odmah potom vraćen je u zatvor.
Uspon Voksa, krajnje desnice, koja prvi put posle pada frankizma beleži ozbiljnije uspehe, Lalić povezuje sa evropskim trendovima. Ali, napominje kako nije lako iskoreniti frankizam, koji je Španijom vladao 40 godina.
„Ruku na srce, u poslednjoj deceniji frankizma, čak možda i u poslednje dve decenije, narod u Španiji pod Frankom je živeo dosta dobro, u ekonomskom smislu i u smislu bezbednosti. Tako da je frankizam, koga se Španija oslobodila na civilizovan način, između 1975. i 1978. godine, bez prolivanja krvi, ostavio određene korene“, objašnjava Lalić.
Upravo zbog otpora frankističkih snaga još ne može da u delo bude sprovedena odluka Kortesa, španskog parlamenta, o izmeštanju iz mauzoleja u Dolini palih posmrtnih ostataka generalisimusa Franciska Franka, koji je gvozdenom rukom vladao Španijom od 1939. godine sve do smrti 1975. godine.
Talasanja izazvana frankističkim pokretima postoje, konstatuje Lalić, ali ih ocenjuje kao delimična. Ona ne pomeraju Španiju sa političkog tla na kome najvažniju ulogu igraju dve stranke — socijalisti, kao umerena levica i narodnjaci, kao desni centar.
