Džozef uverava da su toga svesne, kako kaže, obe strane u tom procesu, te da je siguran da veći angažman SAD ne bi pobudio zahteve lidera Srbije za značajnijim učešćem Rusije.
„Sledeći korak treba da bude iskorak ključnih učesnika, a u to bi morale biti uključene i Sjedinjene Američke Države. Videli smo da je predsednik Vučić, kada je iznosio očekivanja da bi pariski susret mogao biti otkazan, pominjao Sjedinjene Države. Prethodno su Tači i kosovka strana više puta na to ukazivali. Važno je primetiti da je Beograd uvideo koliko bi značajan bio veći angažman Sjedinjenih Država“, kaže Džozef.
On podseća da je Ivica Dačić, aktuelni šef diplomatije i bivši premijer, govorio o tome u jednom intervjuu u maju, prenosi Tanjug.
„Odmah posle samita u Berlinu koji je označio kao neuspešan. Kao jedan od glavnih razloga za neuspeh označio je odsustvo Sjedinjenih Država. Deluje mi da u vezi sa većom ulogom SAD u pregovorima nema nesaglasja između Srbije i Kosova“, tumači Džozef izjavu šefa srpske diplomatije.
On dodaje da bi američka vlada, Evropska unija i ključne evropske vlade trebalo da potraže savete od poznavalaca prilika, ljudi koji su bili na terenu i raspolažu pravim informacijama.
„Po mom mišljenju, to bi trebalo da budu ljudi koji mogu ponuditi alternative ideji koju su međunarodni eksperti i regionalni lideri u Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori i Bosni odbacili kao veoma opasne. Mislim tu na zamenu teritorija. Potrebne su nove ideje i mislim da bi američka vlada trebalo da konsultuje stručnjake o tom pitanju“, smatra Džozef.
„Dosadašnja strategija je zasnovana na kompenzovanju Vučića, zbog toga što predvodi Srbiju do sporazuma sa Kosovom. Koncept kompenzacije za gubitak Kosova je upravo ono što vodi logici teritorijalne razmene ili podele, što otvara pitanje granica u Bosni, kao i drugde u regionu“, rekao je.
Smatra da bi kao alternativu kompenzovanja, kako kaže, Srbije i Vučića za gubitak Kosova trebalo učiniti upravo suprotno — „časno i dostojanstveno očuvati trajne veze Srbije sa Kosovom, dok se u kontekstu međusobnog priznanja proces okončava postojanjem nezavisne države Kosovo“.
„Među mnogim načinima za koje mislim da je moguće uraditi jeste i ideja o obezbeđivanju suvereniteta Srpskoj pravoslavnoj crkvi i imovini kojom raspolaže na Kosovu južno od Ibra. Dati crkvi potpuni suverenitet, bio bi znak za Srbe koji žive na Kosovu i u Srbiji da su večno vezani za to područje. I da su dobro došli da ostanu na Kosovu“, kaže Džozef.
Govoreći o ulozi Rusije u pregovorima, Džozef tvrdi da su ruski interesi negativni i da Rusiji nije u interesu da problem bude rešen, već da se problem očuva.
„Sjedinjene Države i Evropska unija zainteresovane su za rešavanje, a ne za produbljivanje problema. I verujem da su iskreno zainteresovane za stabilnost i napredak Srbije i Kosova“, navodi on.
Komentarišući pitanje da bi zbog mogućeg značajnijeg angažmana SAD deo srpske javnosti mogao tražiti uključivanje i Rusije, on odgovara da ne misli da je to tačno, a u prilog tome ponavlja da je Dačić u ranije pomenutoj izjavi iz maja ove godine govorio o SAD, te da, kako kaže, o Rusiji nije bilo ni pomena.
Govoreći o udaljenosti stavova Beograda i Prištine, Džozef smatra dobrim to što su predsednik Vučić i Hašim Tači učesnici u dijalogu već duže vreme, te da, kako kaže, „gaje izvestan stepen međusobnog razumevanja i kada razgovaraju — to čine konkretno“.
Međutim, problem je, ukazuje, što bez izrazitog spoljnog uticaja rešenje do koga bi mogli doći nosi znatne rizike, kako po njih dvojicu, tako i za region.
„Mnogo bi teže bilo na terenu primeniti koncept teritorijalne razmene. Ono što bi Srbi trebalo posebno da razumeju, jesu razorne posledice takvog rešenja, koje bi naročito ugrozile Srbe naseljene južno od reke Ibar. Ako bi do toga došlo, Srbi koji bi ostali ispod linije podele, ne bi zadržali isti stepen zaštite i ne bi mogli da očuvaju svoju poziciju na Kosovu. To bi bila tragedija kako za sve Srbe, tako i za Albance“, zaključuje Džozef.
