Pisac čiji su nagrađivani naslovi nastajali iz potrebe da se bar čitaoci sačuvaju od mračnih šuma svih vrsta (i sudeći po čitanosti uspevao u tome), nakon što nam je pokazao da se sa Andrićem može pričati i o Andriću pisati vedro i osmehnuto, duboko i lirski, na nov i životvoran način, ovoga puta potegao je džokera iz pera – da uzdigne one koji misle svojom glavom i koji to rade uz mnogo humora i s osmehom. Kao i u prethodnom delu „Sunce ovog dana“, Pištalo je iz sveta svoje književnosti pre svega proterao duh mrštenja.
„Ljudi ne smisle ništa mršteći se. Uvek sam bio kritičan prema Rodenovom ’Misliocu‘, onako napetom, sa izrazom borca protiv tvrde stolice. Ne misli se tako, na snagu, mora to da ima neku finesu igre. Džoker simboliše tu igru, smeh... On se uvek preliva preko granica, i neuhvatljiv je, kao što je i stvaralaštvo po prirodi svojoj neuhvatljivo“, otkriva Ninov laureat.
Sa stavom da čovek može da se pravi ozbiljan, ali ne može da se pravi duhovit, Pištalo za junake nove knjige uzima one koji su duhom zavredeli da se u njoj nađu. Njegovu knjigu tako nastanjuju Čaplin i Tven, Koraks i Zograf, Hermes i Dionis, regalski pisci i mostarski Stari most... Svi koji, prema piščevim rečima simbolizuju otvorenost ka životnim mnogostrukostima i paradoksima. Među njima posebno mesto zauzima Čarls Simić, američki pesnik srpskog porekla, koji je uticao, kako kaže, na njegovu predstavu o Americi.
„Kao što moj Beograd nije objektivan – ovde imam neka mesta koja su moja i grad je izbor iz grada, a književnost izbor iz književnosti — i Amerika je izbor iz Amerike. Imate, dakle, lični odnos prema stvarima, a Čarls me je podstakao da taj odnos bude kreativniji. Ja sam Ameriku učio igrajući se i onda sam iz toga izabrao ono što bi meni moglo odgovarati. Čovek kad putuje, gde god da ode, uvek nađe nešto što ga podseća na sebe, kaže „vidi, ovo je neki oblik mene“. Želeo sam bez mistifikacije da obradim neke američke likove kojima je ujedinjujuće to što uopšte nisu poštovali autoritet, jer džoker to ne može, sve i kad bi hteo.
Nestala je Amerika Marka Tvena
„Volim Ameriku jer je u njoj moguće praviti se blesav“, beleži Pištalo svoje reči upućene Čarlsu Simiću. Da mu je takva Amerika bliska, potvrđuje i knjiga „Značenje džokera“. Pitamo ga da li je i sada tako, da li se i danas tamo čovek može praviti blesav.
„Možda je sada malo manje moguće praviti se blesav. Element društvene kontrole je bio mnogo manji ranije, sada je birokratizacija svuda. Ranije, kada bih na mom fakultetu izgubio ključ, otišao bih kod lokalnog policajca, rekao mu šta mi se desilo, otišli bismo kod čoveka koji pravi ključeve, i sve bi trajalo tri minuta. Sada za to mora da se podnese pismeni zahtev, pa ide dalje procedura i to traje mesec dana. Ja se toga plašim. Ne mislim da se radi samo o Americi, to je globalna stvar. A ona Amerika Marka Tvena koja je dugo postojala u odjecima, bila je zemlja u kojoj je moglo da se bude blesav“.
Jednom od najboljih simbola te Amerike, kod nas nepoznatom američkom novinaru Henriju Luisu Menkenu, Pištalo posvećuje jedan esej, s jasnim uverenjem da je reč o najvažnijem žurnalisti u istoriji Amerike.
„Menken je jedan od džokera koji ne priznaju carevo novo odelo. Andrić je rekao da je istinoljubivost poseban vid samopoštovanja. Govoriš istinu zato što imaš poštovanja prema sebi, ali i prema ljudima sa kojima si u zajednici. Menken je to uvek radio i uvek sa smehom. Bio je potpuno politički nekorektan i danas bi, da je živ, bio u nemilosti. Bio je neuhvatljiv, niste ga mogli predvideti, niste ga mogli kontrolisati. Lipman je u njega gledao kao u boga, dvadesete godine su se nazivale Menkenovom dekadom. Sada ima puno ljudi u Americi koji jednako ne znaju o Menkenu kao ljudi kod nas“, objašnjava pisac knjige „Značenje džokera“.
Da li je Menken, koji je govorio „pišem da bih saznao šta mislim“, značajan možda pre svega zbog tog stava: pisati i tako proveriti da li se misli svojom glavom, da li je američki novinar zapravo formulisao i Pištalov najdublji književni poriv?
„Apsolutno. Kod njega je sopstveno mišljenje bilo primarni kriterijum. Kod mnogih je primarni – opšte mišljenje. Menken je verovao da morate govoriti, morate se podsmevati, morate postavljati inteligentna pitanja. Bilo je to mnogo pre korporativnog novinarstva, mnogo zanimljivije, mnogo personalnije, i ovaj čovek to ilustruje“, objašnjava naš sagovornik.
Umetnik kao matador
Pišući o ideologiji koja uvek koristi reči bez značenja (a takve reči „vraćaju svet u haos“) Pištalo kaže je ona isto što i igranje napakovanim kartama: dovoljno je da kažete iz koje pozicije dolazite i već znamo kakav će biti zaključak. A to ne liči mnogo na mišljenje:
„Mislim da je ona neprijatelj umetnika i da umetnik mora kao matador da se izmiče tom biku ideologije, mora da ga pusti da protrči. Postoje te šuplje reči, ali postoji i ozbiljna upotreba reči u poeziji. I dok god ljudi pišu ozbiljnim, moćnim rečima i dok takve knjige postoje, neko će ih otvoriti i taj odnos prema rečima neće prestati. A to je najvažnije: da ne prestane, da ne uđemo u tu uravnilovku inkonsekventnih reči.
Džoker Vladimira Pištala smeje se i u mračnim vremenima, o čemu govori baš tako naslovljeno poglavlje knjige. U njemu čitamo o sebi: „Ako su naše duše ruske lutke, došli smo do najmanje“ i o društvu: „Na koji god stub društva da se osloniš, on se zaklima“. Pitanje koje se nameće glasi: kako se u tom takvom svetu može dogoditi smeh.
„’Smeh u mračnim vremenima‘ je naziv poglavlja koje se odnosi na devedesete koje su stvarno prekinule naše živote. Da ih nije bilo, naši životi bi izgledali drugačije, ja verovatno ne bih otišao u Ameriku... Prosto, sve se deli na život do tada i na život posle. Bilo je to traumatično teško vreme kada su se stvarno gubili oslonci. U mojoj knjizi ’Milenijum u Beogradu‘ pišem o jednom vitezu koga su hteli da razapnu konjima na repove, ali je on bio toliko snažan da je vratio konje. Pokušali su egzekuciju tri puta i on je tri puta uspeo da vrati konje vukući ih prema centru svoga života, prema pupku. Ja sam kao taj vitez i napor da ostanem ceo je i ova knjiga. To je pokušaj da nekako nađete centar i da pišete o životu. A kad malo razmislimo, u ovo naše vreme stalno su sahranjivali nekoga – bila je smrt autora, pa smrt boga, pa smrt velikih narativa i onda je to jedna velika sahrana. I mnogo je dosadno. Jedan od načina da se misli o džokeru jeste da tu sahranu pretvorite u njuorleansku sahranu – krene tužno, nastavi veselo, završi ekstatično. Sahrana koju bi svako poželeo...“
