U autorskom tekstu za „Prodžekt sandikejt“, Rubini navodi da od 10 potencijalnih rizika koji bi mogli da izazovu prvo američku, pa globalnu recesiju, a na koje je upozoravao prošle godine, devet rizika i dalje postoji, te da mnogi od njih potiču iz SAD. On tvrdi da iduće godine stiže nova globalna recesija.
U rizike uključuje američke trgovinske ratove s Kinom i drugim zemljama, ograničavanje migracija, stranih direktnih ulaganja i transfera tehnologije, što bi moglo da ima, smatra, ozbiljne implikacije za globalne dobavljačke lance i da pojača opasnost od stagflacije (usporavanje rasta uz povećanje inflacije).
Napominje da je rizik usporavanja američkog privrednog rasta sada postao akutniji, jer se „istrošio“ stimulans koji je američkoj ekonomiji davala poreska reforma, koju je 2017. godine sproveo predsednik Donald Tramp.
Američka tržišta kapitala, smatra Rubini, i dalje deluju „naduvano“, a u međuvremenu su nastali dodatni rizici povezani s novijim oblicima dugova, uključujući i dugove mnogih tržišta u usponu, gde je velik deo zaduživanja denominovan u stranim valutama.
Imajući u vidu da su mogućnosti centralnih banaka da budu zajmodavci u krajnjoj instanci sve više ograničene, nelikvidna finansijska tržišta su ranjiva i mogući su iznenadni lomovi i drugi poremećaji, upozorava on.
„Jedan od takvih poremećaja mogao bi da izazove američki predsednik Donald Tramp, koji bi mogao da se nađe u iskušenju da stvori spoljnopolitičku krizu sa zemljom poput Irana. To bi moglo na domaćem terenu da ojača njegovu podršku među biračima, ali bi takođe moglo da inicira naftni šok“, piše Rubini.
Mimo SAD, razloge za zabrinutost vidi i u krhkosti ekonomskog rasta vrlo zadužene Kine i drugih ekonomija u usponu, kao i u ekonomskim, političkim i finansijskim rizicima u Evropi.
Američki ekonomista navodi da je u razvijenom delu sveta izbor alata koji se mogu primeniti kao odgovor na krizu i dalje ograničen, a da se monetarne i fiskalne intervencije i „zaštitna mreža“ za privatni sektor, kao oruđa koja su korišćena posle finansijske krize 2008. godine, danas ne mogu upotrebiti sa istim efektima.
Poslednji, deseti faktor, na koji je i lani upozoravao, jeste kamatna politika američkih Federalnih rezervi (FED).
„Nakon povećanja kamate, kao odgovor na prociklične fiskalne stimuluse Trampove administracije, FED je u januaru zauzeo drugačiji stav. Gledajući unapred, veća je verovatnoća da će FED i druge glavne centralne banke u svetu smanjivati kamatne stope kako bi na taj način upravljale raznim potresima u globalnoj ekonomiji“, procenjuje Rubini.
„Trgovinski ratovi i potencijalni skokovi cena nafte predstavljaju rizike na strani ponude, ali oni takođe prete agregatnoj tražnji, a time i rastu potrošnje jer carine i više cene goriva smanjuju raspoloživi dohodak. Sa tako mnogo neizvesnosti, kompanije će se verovatno opredeliti za smanjenje kapitalne potrošnje i investicija“, dodaje on.
U takvim uslovima, kako navodi, dovoljno ozbiljan potres mogao bi da dovede do globalne recesije, čak i ako centralne banke budu brzo reagovale.
Dr Propast podseća da su, na kraju krajeva, i u periodu od 2007. do 2009. godine FED i druge centralne banke reagovale agresivno na potrese koji su bili okidač za globalnu finansijsku krizu, ali da nisu uspele da spreče „veliku recesiju“.
„Danas, početna pozicija FED-a je kamatna stopa koja se kreće u rasponu od 2,25 do 2,5 posto, a u septembru 2007. godine iznosila je 5,25 odsto. U Evropi i Japanu su kamate centralnih banaka već na negativnoj teritoriji i suočiće se sa limitima u pogledu toga koliko još mogu da idu ispod nule“, smatra Rubini.
Dodaje takođe da bi se centralne banke sa „naduvanim bilansima“, nakon nekoliko rundi kvantitativnog popuštanja, suočile sa sličnim ograničenjima ako bi se ponovo odlučile na velike kupovine aktiva.
Što se tiče fiskalne strane, Rubini primećuje da mnoge razvijene ekonomije danas imaju veće deficite i veći javni dug nego pre globalne finansijske krize, što im ostavlja mali prostor za trošenje na podsticaje. Prema njegovoj oceni, „u zemljama u kojima su populistički pokreti ponovo u usponu, a vlade skoro insolventne, spasavanje finansijskog sektora neće biti tolerisano“, kao što je to bio slučaj 2008. godine.
Posebnu pažnju u tekstu Rubini posvećuje američko-kineskom tehnološkom ratu kao riziku koji bi neposredno mogao da inicira recesiju 2020. godine. Konflikt bi, smatra, mogao dalje da eskalira na nekoliko načina.
„Trampova administracija bi mogla da poveća carine i na preostali deo kineskog izvoza, a zabranom korišćenja američkih komponenti mogle bi da budu obuhvaćene i druge kineske kompanije, nakon ’Huaveja‘, što bi moglo da dovede do opšteg procesa deglobalizacije... Ako bi se to dogodilo, Kina bi imala nekoliko opcija da se osveti SAD, među kojima je i zatvaranje tržišta za američke multinacionalne kompanije poput ’Epla‘“, upozorava Rubini.
Prema takvom jednom scenariju, potres na tržištima širom sveta bio bi dovoljan da dovede do globalne krize, bez obzira na to šta rade glavne centralne banke.
Sa trenutnim tenzijama koje već utiču na poslovno, potrošačko i poverenje investitora i koje usporavaju globalni rast, dalja eskalacija bi uvela svet u recesiju, koju će, s obzirom na obim privatnog i javnog duga, verovatno pratiti još jedna finansijska kriza, zaključuje Rubini, profesor na Poslovnoj školi „Stern“ Univerziteta u Njujorku.
