Ovo je poruka koju je liderima jevrejske zajednice u Njujorku uputio američki državni sekretar Majk Pompeo povodom mogućnosti da Džeremi Korbin, lider Laburističke partije u Velikoj Britaniji, u budućnosti postane premijer te zemlje.
Pompeove reči nisu bile namenjene široj javnosti — zato se i mogu smatrati prilično iskrenim — a u javnost su dospele tako što je snimak njegovog govora dostavljen „Vašington postu“. I sve to nakon što je predsednik SAD Donald Tramp, prilikom nedavne državne posete Velikoj Britaniji, odbio da se sastane sa Korbinom, nazvavši ga „negativnom silom“.
„Pokušaji predsednika Trampa i njegovih zvaničnika da odluče ko će biti sledeći premijer Velike Britanije predstavljaju potpuno nedopustivo mešanje u demokratiju u Ujedinjenom Kraljevstvu“, poručili su tim povodom Korbinovi laburisti.
Mark Harper, jedan od neuspešnih kandidata za novog lidera Konzervativne partije, upozorava da bi Korbin mogao da postane premijer čak i pre izbora — i to u slučaju da naslednik Tereze Mej, a najveće šanse da to postane ima Boris Džonson, ne uspe da sastavi većinu u Donjem domu Parlamenta.
Što se rezultata mogućih prevremenih izbora tiče, poslednje istraživanje javnog mnjenja, koje ovih dana objavljuje „Dejli telegraf“, pokazuje da su u vođstvu upravo laburisti sa 27 odsto podrške, ispred konzervativaca sa 23 odsto, Bregzit partije Najdžela Faraža sa 22 odsto i liberalnih demokrata, koje imaju podršku 17 odsto birača.
Zbog čega je Džeremi Korbin toliko nepoželjan da Vašington želi da spreči njegov izbor? Da li je on zaista antisemita, kako ga optužuju njegovi protivnici, i hoće li lider laburista uspeti da savlada otpor oponenata iz sopstvene partije, sledbenika politike Tonija Blera? Kolike su, uopšte, razmere političkog haosa u Velikoj Britaniji, koja je suočena sa neizvesnim „bregzitom“, sa previranjima u dvema vodećim partijama i sa meteorskim usponom nove stranke koju predvodi Najdžel Faraž?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili novinar iz Londona Siniša Ljepojević i politikolog Aleksandar Pavić.
„Raspoloženje u britanskoj javnosti je takvo da američki napadi Korbinu mogu samo da pomognu“, uveren je Siniša Ljepojević, podsećajući da je „bivši premijer Dejvid Kameron, u nadi da će pobediti na referendumu 2016. i izdejstvovati ostanak u Evropskoj uniji, u pomoć doveo Baraka Obamu. Britanci su, međutim, glasali protiv njegovog saveta.“
Iskazana namera Majka Pompea da se direktno umeša u demokratske procese u Velikoj Britaniji neodoljivo podseća na pristup koji su SAD svojevremeno imale prema Čileu u vreme Salvadora Aljendea kada je, uoči tamošnjih izbora 1970. godine, Henri Kisindžer izgovorio: „Ne vidim zašto bismo stajali po strani i gledali kako zemlja postaje komunistička zbog neodgovornosti njenog naroda. Pitanje je isuviše važno da bismo ga ostavili čileanskom narodu da sam odluči.“
„I danas je reč o potpuno istoj vrsti pristupa“, komentariše Aleksandar Pavić, i napominje da „Pompeove reči pokazuju da Sjedinjene Države sad tretiraju i Veliku Britaniju kao i svakoga drugog na svetu; nema više onog ’specijalnog odnosa‘, već Amerikanci očigledno smatraju da imaju pravo da se mešaju u svačije unutrašnje odnose. To zapravo pokazuje koliko je daleko otišla ogoljena američka imperijalistička, agresivna politika, i to je nov kvalitet koji je doneo Donald Tramp.“
Zbog čega je Džeremi Korbin toliko nepoželjan? S jedne strane, objašnjava Siniša Ljepojević, uzrok je njegovo „dosledno protivljenje američkoj imperijalističkoj politici“ — Korbin je bio jedan od retkih koji su se oštro suprotstavljali NATO agresiji na našu zemlju, iako je jedan od njenih glavnih protagonista bio tadašnji šef laburista i britanski premijer Toni Bler — a istovremeno je i „klasičan engleski levičar, koji smatra da neoliberalni koncept ne donosi ništa dobro, već samo zlo“.
„Zbog svog protivljenja privatizaciji opštih dobara, kao što su zdravstveni sistem ili elektro i vodovodna mreža, ali i zbog namere da nacionalizuje već privatizovane državne resurse, on predstavlja opasnost i za poslovni lobi koji zapravo predstavlja bazu duboke države“, zaključuje Ljepojević.
„Velika ironija“, ukazuje Aleksandar Pavić, „nalazi se u tome što je upravo ta duboka država, i to uz veliku pomoć britanske obaveštajne službe MI6, radila i protiv Donalda Trampa, a sada joj Trampovi funkcioneri pomažu u borbi protiv Korbina“.
Korbinov dodatni problem, napominje Ljepojević, „predstavlja grupa poslanika Laburističke partije, koji su bliski Toniju Bleru i koji rade protiv njega. Korbin još nije uspeo da očisti partiju od ovih ljudi, iščekujući da ih lokalne partijske organizacije ne izaberu za kandidate na narednim izborima. Ali, to je proces koji ide veoma sporo, jer Korbin nastoji da poštuje procedure umesto da seče, a Blerova koruptivna mreža, povezana sa bankama i poslovnim strukturama, i dalje je široko rasprostranjena i ne može se tako lako srušiti.“
I zato će Korbinovi problemi, eventualnim izborom za premijera, uprkos najavljenoj nameri Vašingtona da to spreči, zapravo tek tada početi, zaključuje Aleksandar Pavić:
„U slučaju pobede na narednim izborima, Korbina nesumnjivo čeka ljuta bitka s dubokom državom. Većina medija bila bi protiv njega, kao i finansijski krugovi, Vašington, Brisel... Za duboku državu i sadašnji globalistički establišment on zaista predstavlja crvenu maramu, i nema sumnje da će sve karte staviti na borbu protiv njega.“
