Iako je to bio prvi antiseptički rat, koji su piloti NATO-a vodili na visinama od preko 6.000 metara, agresija iz vazduha protiv jugoslovenske vojske na Kosovu bila je uglavnom neefikasna. Bombe NATO-a na Kosovu raznele su na stotine civilnih automobila, civilnih kamiona i maketa i jedva da su načele jugoslovensku artiljeriju i oklopne snage.
Od 744 „potvrđenih“ pogodaka pilota NATO-a tokom rata, istraživači iz američkog ratnog vazduhoplovstva, koji su kasnije proveli nedelje i nedelje pretražujući Kosovo i pešice i helikopterima, našli su dokaze za samo 58 pogodaka.
Naravno, po završetku rata američki su se oficiri na terenu vrlo brzo upoznali sa razmerama svojih promašaja, ali je izveštaj o uništenim ciljevima dugo vremena bio sakriven. Tokom borbenih dejstava načelnik Združenog generalštaba Oružanih snaga SAD, general Henri Šelton nekoliko je puta izjavio „da su vazduhoplovne snage NATO-a uništile oko 120 tenkova, 220 oklopnih transportera i do 450 artiljerijskih oruđa u ratu protiv Jugoslavije“.
Vrhovni komandant NATO-a, general Vesli Klark bio je u tome mnogo oprezniji, pa je odgovarajući na pitanje koliko je jugoslovenskih tenkova i drugih vozila uništeno na Kosovu uvek odgovarao samo sa: „Dovoljno“. Istini za volju, Klark je sumnjao u tvrdnje vazduhoplovstva i pokušavao je, bar u prvo vreme, da prikaže tačnu sliku bombardovanja na Kosovu. Kada je na kraju rata komandant jugoslovenske Treće armije, general Nebojša Pavković izjavio da je na Kosovu izgubio samo 13 tenkova, vrhovni komandant NATO-a je to nazvao „srpskom dezinformacijom“.
Međutim, kako su njegovi pomoćnici sugerisali da je Pavković možda u pravu, Klark je na Kosovo uputio specijalni tim za ocenu efikasnosti gađanja MEAT. Tridesetak stručnjaka iz američkih i NATO vazdušnih snaga potvrdili su da je bombardovanje bilo precizno kada su bile u pitanju fiksne mete, kao što su bunkeri i mostovi. MEAT tim je konstatovao „kako su Srbi zaštitili jedan most tako što su 300 metara uzvodno izgradili lažni most od polietilenske folije koju su rastegli preko reke“. NATO je „uništio“ lažni most sedam puta.
Makete artiljerijskih oruđa bile su napravljene od dugih crnih stabala postavljenih na kamionske šasije. Lanser PVO sistema SA-9 bio je izrađen od metalizovanog kartona od kojeg se pravi ambalaža za mleko.
Kada je general Klark čuo te „neprijatne“ vesti naredio je novu istragu na terenu. Početkom avgusta 1999. godine ekipa MEAT vratila se u sedište vazduhoplovnih snaga u bazu Ramštajn u Nemačkoj sa oko 2.600 fotografija. Podneli su izveštaj generalu Valgeru Begertu, zameniku komandanta vazdušnih snaga NATO-a u Evropi.
„Kako to mislite, nismo pogodili tenkove?“, upitao je Begert. U roku od 30 dana brigadni general Džon Korli je generalu Klarku predao novi izveštaj u kojem se govori o „uspešno pogođena 93 tenka i 153 oklopna transportera“, što nije bilo daleko od podataka koje je na kraju rata izneo načelnik Združenog generalštaba, general Henri Šelton.
Izvan vazduhoplovnih snaga Korlijev izveštaj je dočekan sa tihim nepoverenjem. Klarkov zamenik, britanski general Rupert Smit i njegov načelnik štaba, nemački general Diter Štokman savetovali su vrhovnog komandanta NATO- a da ne prihvati Korlijev izveštaj. U prevodu, prema rečima jednog visokog funkcionera Pentagona, to znači: „Ovo je mapa vazduhoplovnih snaga o pogocima na Kosovu. Smatramo da ona ne znači baš ništa“.
Gledajući sa ove distance, posle dvadeset godina, možemo reći da je Jugoslovenska armija vrlo uspešno ratovala sa dva osnovna principa — maskiranje i manevar. Uspeli smo da sačuvamo gro oklopnih i artiljerijskih snaga, a sa Kosova su praktično neoštećeni izašli ceo Prištinski korpus i delovi Treće armije. Jugoslovenska vojska nije vojnički poražena na Kosovu.
