Pukovnik Ljubinko Đurković koji je komandovao odbranom Košara kaže da bi posle gotovo dve decenije prateći sijaset parametara koje tada nisu mogli da se sagledaju, neko mogao da kaže da je sve na Košarama moglo da bude drugačije. On, ipak, zahvaljujući sećanju svih saboraca i vojnih stručnjaka ostaje pri stavu da nije.
„U toku izvođenja borbenih dejstava od 9. aprila, na Veliki petak, do 14. juna, bilo je 1.357 vojnih učesnika, poginulo je 108, a ranjeno 265 i danas svaki preživeli nosi 108 rana i 265 ožiljaka u sebi i na svom telu. U narodnom predanju je već ovekovečena ta herojska borba srpskog vojnika koji karakteriše slobodarski duh, kontinuitet u srpskim genima da se bori ne žaleći svoj život za slobodu. Ono što su oni doživeli u tom paklu Košara je neponovljivo. Ono što naša javnost ne zna jeste da su se ti srpski heroji i vitezovi svesno odrekli života zarad otadžbine. U poređenju sa odbranom Beograda, gde je Gavrilovićev puk izbrisan iz brojnog stanja Vrhovne komande, ovde su vojnici, junaci, heroji, branioci otadžbine, svoje živote izbrisali iz brojnog stanja zarad otadžbine.“
Kakvo je bilo stanje u vojsci uoči napada?
— Dosta dobro — red, disciplina, obučenost i osposobljenost vojnika, kako fizička, tako i psihofizička i rukovanje tehničkim sredstvima kojima smo mi raspolagali. Sve je bilo na vrhunskom nivou što se pokazalo u toku izvođenja borbenih dejstava, ne samo u bici na Košarama, nego i na ostalim stratištima i ratištima širom tadašnje SRJ. Košare su karakteristične po tome zato što su kompaktnost i osposobljenost vojnika, podoficira, oficira i komandnog kadra u celini, na svim nivoima komandovanja bile na vrhunskom nivou, tako da smo odgovorili postavljenom zadatku, odnosno faktoru iznenađenja velike sile NATO-a. Alijansa nas nije iznenadila, bez obzira na to što nismo znali da će glavni pravac udara famozne kopnene invazije pod šifrom „Strela 1“, koju je lično najavio tadašnji predsednik Klinton, da budu Košare.
Da li su Košare bile logična meta napada?
— Sa našeg aspekta procena i sagledavanja stanja, rasporeda neprijatelja, vremenskih i zemljišnih uslova, nije bilo logično. Oni su cenili prvo da su tu male snage granične jedinice. Drugo, snage su i po dubini isto bilo relativno male — nalazilo se još nekih 200 ljudi iz Drugog bataljona, čiji sam ja komandant tada bio. To je najkraći pravac sa teritorije Albanije u metohijsku u dolinu, odnosno do sela Batuše, gde bi oni bočnim dejstvima po jedinicama koje su se nalazile na Morinskom pravcu doveli u poluokruženje, uveli glavne snage i ostale jedinice i produžili dalja dejstva kroz Metohiju prema Mališevu, odnosno Prištini, Podujevu. Dalje bi dovođenjem u poluokruženje jedinica, u drugom, zapadnom delu Metohije, odnosno Prizrenu ugrozili 549. herojsku brigadu i nastavili borbena dejstva u Nišu i Beogradu.
Kako je izgledalo povlačenje, Kumanovski sporazum i odlazak sa Košara?
— Mada u pravnom značenju to nema neke razlike, ali ću Vas zamoliti da prenesete Vašim kolegama da se mi nismo izvukli ili povlačili sa KiM. Mi smo izvršili izmeštanje jedinica, ratnih potencijala i efektiva sa Kosmeta u unutrašnjost Srbije. Planski smo se izmestili na osnovu Kumanovskog sporazuma i nismo kapitulirali kao što neki kažu. Da smo kapitulirali, mi bismo izašli bez ličnog naoružanja i opreme.
Da li Vam je to teško palo?
— Ne da mi je teško palo, već su ti borci, kada sam naredio da 14. juna treba da se izmestimo i položaje fiktivno predamo snagama NATO-a, kao mirovnom kontigentu, a oni nisu došli tu, nego su zaposeli raskrsnice, puteve i gradove, oni su me doslovce pitali ko nas menja. To je taj težak trenutak kad nemate odgovora. Znate da su apsolutno u pravu i da dalekosežno vide da to nije ono što treba da bude. Vi ste tog trenutka nemoćni, izvršavate naređenje pretpostavljene komande, donosioce odluke u državi koja vas je i angažovala i u krajnjem slučaju to ostaje jedna bolna uspomena za ceo život. Pri tome ste uverenja, ne samo ja kao neko ko komanduje, nego svi mi, da smo apsolutno bili spremni da ratujemo još tri meseca bez dodatno angažovanih snaga i sredstava, to znači bez dotura municije ili hrane. Narodski rečeno, vrlo je bolno kad čovek izmešta jedinicu i ostavlja teritoriju i zna da će to da bude škakljivo u nekom dalekosežnom periodu.
Gde su heroji sa Košara danas?
— Obično znam da kažem, insistiram ponekad na nekim predavanjima i tribinama da tema bude „Košare — bitka koja traje“. Mi još vodimo grčevitu borbu za te heroje sa Koš ara kojima nisu rešeni pravni i zdravstveni statusi. Mi smo tek pre nekoliko godina dobili prostor da se čuje ko smo, da nas se ne stide ni naše državno rukovodstvo ni narod. Sada polako shvataju veličinu tih heroja. Ponižavajući period je trajao od 2000, pa do 2012 godine. Danas, na našu sreću, nije više u toj meri, ali je još ostalo prostora da zakonskim regulativama i pravnim aktima rešimo njihovo kvalitetno zdravstveno osiguranje. Hteli ili ne da priznamo, ta populacija više nema mentalnu kondiciju da živi normalnim životom, odnosno da radi 8 sati. Oni su skromni, ne traže preko hleba pogače, samo žele da prehrane sebe i svoje porodice i da imaju poštovanje okoline, jer da nije bilo tih heroja, Vi i ja danas ne bismo pod ovim uslovima i na ovakav način razgovarali ovde. Svi analitičari, ako hoće da budu objektivni i realni, doći će do tog zaključka.
